Nastavnik likovnog pretvorio baru u "jezero", stigle kornjače, koke i čaplje

Od močvare podno Gledićkih planina koja nikome nije služila, marljivim radom Bernard Ljubas napravio je svoju oazu za uživanje. Komšije su u početku bile podozrive jer kome treba bara zarasla u šiblje do koje se stiže uskim putem kroz šumu. Kada su videli koliko je uporan ustupili su mu na korišćenje močvarno zemljište.

"Nekoliko godina sam po celo leto sekao trsku i to jednim srpom tupim – uđem u vodu, zagnjurim i onda sečem trsku", navodi Bernard Ljubas iz Rekovca.

Do sada je očistio polovinu od 80 ari močvare. Ništa mu kaže nije teško kada vidi da su se na otvorenoj vodi sada pojavile – barske kornjače i koke, vilini konjici, čaplje, belouške.

"Sad je velika suša i te životinje bi patile za vodom, one sad imaju otvorenu vodu, ovde sad pravi jedan mali zološki vrt, sad tu može da se vidi svašta, toliko lepih životinja koje tu dolaze da se napoje, i ja ih naravno ne diram jer ovo je zajedničko stanište. Stvorio sam ove uslove između ostalog i za sebe i za njih", objašnjava Ljubas.

Želeo je da sve bude u skladu sa prirodom, pa je tako iz susednog sela preselio i vajat star više od 150 godina. Struje i vode ovde nema, slab je i signal mobilne telefonije, pa je uživanje potpuno.

Od rodne Zenice, preko Sarajeva, Švedske do Rekovca gde je rođena njegova majka, Bernard je obišao svet. Tvrdi ipak – nema lepšeg kraja od pitomog Levča koji zove "Srpskom Toskanom".

"Jednostavno želim da ovo mesto bude netaknuto, taknuto u smislu da sam ja aranžirao sve, ali da ostane onako idilično, čisto, sa vodom koja je čista, bez kesa, bez flaša u njoj", poručuje Ljubas.

Meštani Bernarda zovu Boban, pa su tako nazvali i njegovu baru. Danas tu dolaze najčešće ljubitelji prirode i roditelji sa decom. Bernard je ponosan jer je posle 12 godina rada stvorio novo stanište za biljke i životinje, koje mu svojom lepotom i tišinom višestruko uzvraćaju.