Stojan Radenović: Sadašnje knjige iz matematike guše decu

Profesor Stojan Radenović je jedan od najcitiranijih matematičara sveta i ranije je naučne radove potpisivao za Univerzitet u Beogradu, a zatim ga je angažovao Univerzitet kralja Sauda u Saudijskoj Arabiji.

Jeste li svesni činjenice da ste Vi jedan od najcitiranijih matematičara na celom svetu?

– Svestan sam, ali da budem iskren, pošto znam mnogo kolega iz Srbije, sa šest univerziteta, veliki broj njih mi je bio uzor i dan danas je, ali mnogi možda ne rade ili nisu u stanju to da dobiju ili ja imam neku ostrašćenost da to budem, a imam i ambicije stvarno.

Gde pronalazite razloge za ambiciju?

– To je još iz mog detinjstva, tamo gde sam rođen, u osnovnoj školi podsticaj učitelja, pa u Gornjem Brestovcu nastavnika Dinčića, mog razrednog, pa posle u Leskovcu profesora matematike Slobodana Pavlovića. Nažalost, oni verovatno nisu više živi. Ali i podsticaj sjajnih asistenata i profesora na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. A onda sam i sâm uviđao da sam neke stvari video, još kao student, više nego asistenti i profesori. To prikrivamo čak i od sebe.

Lepo je čuti da vam je to usađeno od mladih dana, pogotovo u maloj sredini. Mislite li da toga danas manjka?

– Pitanje je kakav bih ja bio da sam rođen u Beogradu ili bilo kom mestu u Srbiji gde sad deca koja idu u prvi razred uče matematiku na način kako se uči. Imaju tri knjige, a ne znaju da čitaju. Ja ne mogu da se setim u kom sam razredu dobio bilo koju knjigu iz matematike, ali to podsticanje od strane nastavnika, učitelja je bilo kao štapom i kanapom.

Mislite li da je u tome ključ?

– Za mene je jeste, ja mislim da kod većine dece jeste. Nekada je mnogo bolje da nemate knjigu, nego da imate igru. Kada je dete prvi, drugi razred osnovne škole ne zna dobro da čita, ali kada uči da čita cilj je da se orijentiše, napred–nazad, levo-desno, gore–dole, veće–manje, da uzme običan metar i izmeri dužinu sobe. Ali, kada uzmete te tri knjige za prvi razred osnovne škole, teorija, zadaci i radni listići – to guši decu. Tu ima mnogo finih zadataka, to su štosovi, ali te stvari služe da odbiju dete od matematike. A tamo u Dobroj Vodi gde smo svi bili sa učiteljem, ništa me nije odbijalo, predmeti su činili jedinstvo.

Zahvaljujući vašem imenu Srbija je postala poznata u svetu što se tiče matematike, kao i u tenisu zahvaljujući Novaku Đokoviću. Vi ste rekli da je i kod Vas u poslu ta upornost kao u tenisu.

– Upornost, ali i taj ostrašćeni pristup, neodustajanje. Ja i sad kad odem, nešto ću da radim. Dođe trenutak u toj prostoriji kada postavim sebi pitanje – koji to sada ima smisao? Odem, skuvam kafu i već ima smisla, jer se vraćam tome. A znate zašto? Vi, ja, vaše kolege i svi ljudi na svetu, nije bitno čime se bave, oni nemaju mnogo izbora. Kad smo živi izbor je možda samo jedan, to je jako komplikovano filozofsko pitanje. Nekad je izbor i da se svađamo. Sada, na primer, kada čitam komentare na to ko sam ja, kakvi su moji radovi, javljaju se mlađi koji kažu 'to je štancovanje'. Ali ja ne mogu da mu zamerim. On nema drugi izbor nego da to kaže. Ja ne zameram, nego se naoružavam samo dobrotom i to savetujem svojoj porodici i prijateljima.

Imali ste mnogo ponuda iz inostranstva?

– Imao sam dosta ponuda, naročito otkako je aktuelna Šangajska lista i univerziteti se bore da imaju visokocitiranog istraživača, jer on donosi oko 100 poena, 20 odsto. Taj saudijski univerzitet je od 151 do 200. mesta. To je veliki univerzitet, ali je doveo mnogo istraživača sa visokom citiranošću.

Da li ostajete tamo ili se vraćate?

– Dogovorio sam se sa predsednikom. Nije on mene ubedio, taj poziv iz Njujorka, on može da mi bude sin. Osetio sam svoju slabost. Ja sam otišao tamo da rešim stambeno pitanje ćerkama, jer oni to oni malo plate. Nemojte da pomislite da je to kao kod fudbalera i pevača, to je sića, ali to je cena u celom svetu i kineski univerziteti toliko daju. Ja sam se čim me zvao, kad sam video da je to predsednik, ja sam se transformisao malo. Rekao sam da nije bitno, sad moram ovima da kažem da mi ne da država. Ali ne da ne da, mogu ja da napravim kompromis, ali tu je bitna reč.

Ne može jedna mala zemlja koju su tukli u svim ratovima u poslednjim vekovima, otimali, rušili mostove itd, da daje kao neka bivša kolonijalna zemlja koja je sve stekla na otimanju. Naravno, imaju oni uspeha u nauci i svemu, imaju uređenost, ali za to ne mora čovek da se ima obrazovanje njemu je jasno da je to besmisleno pitanje. Ja ne bih težio da naš univerzitet bude kao Harvard. Izgubili bismo našu dušu.

I dalje vam neće smetati da radite u vašem suterenu?

– To je suva zgrada, dobro napravljena i stanari su bili dobri da su mi dali to. Predsednik mi je ponudio kabinet, ali gde da gubim vreme, kabinet je veliki i sterilan, a tamo je toplina, svi su mi papiri tu, navikao sam tu da mislim. Za ćerku nisam imao rešeno pitanje, pa sam išao preko Saudijaca, pa ćemo nešto sada da vidimo, ali neki podrugljivo kažu 'čovek iz podruma', ali ja to sve razumem.