Hlebonoša – spas za žitelje bosanskih sela

Od Veljka u Bosanskoj Jagodini do koga prvo stiže sa nedeljnim sledovanjem hleba, pa njih dvadesetak samaca u četiri sela, svi se slažu da bi nedeljom sat mogli da navijaju po Željkovom dolasku.

"Dođe na vreme, malo porazgovaramo i on se vrati nazad, a ja odem kući", priča Veljko Mitrović.

Savo Jovičić iz Dobruna kaže da im je Željko jedini spas. "On nam je jedini spas u ovo vreme, sad je vrlo, vrlo nezgodno vreme. Ja uzmem tri hleba i to može da mi traje pet do šest dana, pa opet tako", kaže Savo.

Među zahvalnima je i Milutin Kozomara. "Da nije njega šta bi, ko bi nam donosio hleb? Nema ko! Nek je živ i zdrav i njegova porodica", rekao je Milutin.

Nakon što je ostao bez posla u FAP-u 2001, Željko je prvo snabdevao prodavnice hlebom iz uvačke pekare, a kada je i poslednja zatvorena, znajući situaciju starijih žitelja sela, nastavio je da im doprema hleb iz pribojske pekare.

Svake nedelje, iako nekada osvane svirajući, jer sam, hleb za svoje troje dece, zarađuje od harmonike.

"Onaj ko nema nikome nisam ni naplatio, nabere se to, ja sačekam kad bude svirka neka, onda malo dotiram, često puta i vlasnik pekare izađe u susret najugroženijima", ističe Željko i dodaje da znači kada svake nedelje dobijete blagoslov i motivaciju.

Blagoslov i pomoć Željko, ima i od bratstva manastira iz Dobrunske Rijeke, a osim kao hlebonošu Željka znaju i kao nekoga ko je pronalazio i vraćao vlasnicima torbu i novčanik sa devizama.

"Baš kao da me je neko stvorio da moram ja da se nađem na tom nekom mestu, da li je neko u kvaru, da li je neko pao, kolabirao ispred mene... uvek se nešto desi tako", naveo je Željko.

I ni jednog trenutka nije pao u iskušenje, jer, kaže, ljudskost, čast i poštenje su mu na prvom mestu, i nastaviće da svake nedelje raznosi hleb i Veljku, i Savu i Fatimi i tako redom, prelazeći stotinak kilometara, sve dok ga zdravlje i automobil budu služili.