Pekarski recept za dobročinstvo

Pekara Saša Temelkovskog ne miriše samo na topli hleb, zemičke i kifle – oseća se u njoj i čista, ljudska želja da se pomogne onima kojima svakodnevica nosi teška životna iskušenja i probleme.

"Pa ne poklanjam, ja dam šta im se jede – pitam šta voliš, to mu dam. Ja sam u sportu ceo život, pa onda neka dečica dolaze i oseti čovek kad neko nema. Kada dođe njih četvoro, petoro... Jedan dan nije gladan, sutradan opet nije gladan – pa ne može uvek biti da nije gladan, nego biće da nema. Po očima pozna čovek i da. Ima i onih koji kažu", kaže Temelkovski.

Sarađuje sa bivšim kolegama, sportistima, koji treniraju decu ili rade u školama, pa mu oni kažu kome treba pomoći.

Kažu da malo dobrote čoveka prema čoveku vredi više nego silna ljubav prema čovečanstvu, a u ovoj pekari takvu dobrotu potvrđuju svakodnevno, čuvajući tuđe dostojanstvo, kao svoje.

"Nekako u momentu čovek nađe način, kako, da ga jednostavno ne povrediš, da ga ne uvrediš, al' nekako imam ja neku taktiku... Trudimo se, koliko možemo...", kaže Temelkovski.

Ni Užice, na žalost, nije grad bez siromaštva, a ovaj pekar, i za ono nevidljivo ima oštro oko, i što je još važnije, veliko srce.

"Došlo je vreme da neće niko nikome da pomogne ni na ulici, ako nosi nešto teško – pa neće. A kad bi svako ono što može, svima bi bilo lakše. Bolje bi se osećao i taj što je pomogao, a i taj što su mu pomogli", naveo je Sašo.

I tako Sašo čini ono što može, i mirno zbraja svoje račune, u kojima se dobit ne meri samo novcem.