Kako su austrougarski vojnici odali počast srpskom poručniku

Poručnik Radoje Popović je sa fronta, kao ratni zarobljenik, prebačen u rodno Užice, gde su mu okupacione vlasti dozvolile da se hrani u oficirskoj menaži. Dolazio je u uniformi srpskog oficira, oslonjen na štake, a kada mu je jedan austrougarski major naredio da skine uniformu i kapu sa kokardom i monogramom kralja Petra Prvog, između časti i obroka, odabrao čast.

Ubrzo ga je potražio austrougarski komandant grada, koji je Popovićev postupak shvatio kao poštovanja vredan čin hrabrosti i patriotizma. I tako je usred rata, nastalo jedno neobično prijateljstvo između dvojice oficira, u uniformama zaraćenih strana.

Potomci hrabrog poručnika, nerado govore pred kamerom, ali s ponosom čuvaju uspomene i predanje o tom srpskom oficiru, koji je kroz okupirano Užice išao uzdignute glave, u uniformi, koja je za njega bila svetinja. 

"Jednoga dana susreće ga pukovnik i kaže: Gospodine poručniče, vi i dalje možete ići u toj srpskom uniformi i i dalje možete nositi te oznake, i i dalje se možete hraniti u našoj menaži", navodi istoričar Milorad Iskrin.

Uvažavanje je Krajskomandant pokazao i kasnije, obilazeći Popovića u bolnici, a kada se bolest pogoršala i naslutio kraj, jedinu želju, neprijateljskog, srpskog oficira, da bude sahranjen po srpskim vojnim običajima – nije odbio, samo što su, iz razumljivih razloga, u počasnoj pratnji, bili ne srpski, već austrougarski vojnici.

"Bila je to sahrana, koju je čaršija užička pamtila. Krajskomandant, je naredio oficirima da obuku mundire, svečanu uniformu i da bude počasni vod, kao pratnja pored odra poručnika Popovića, i on je na taj svečani i tužni način sahranjen", navodi Iskrin.

Mnogo tragičnog i gorkog je za sobom ostavila okupaciona vlast, ali gest austrougarskog oficira, svedoči da i nad zlom rata, čovečnost može pokazati lice i to tamo gde se najmanje očekuje.