Vizantijsko plava boja srpskih fresaka odoleva vekovima

Freske u Dečanima izgledaju gotovo kao i 1350. kada su majstori uklonili skele i caru Dušanu pokazali završen živopis u zadužbini njegovog oca, Stefana III Dečanskog.

Boja je postojana uprkos vekovima koji su prošli, a raskoši doprinosi skupoceni slikarski materijal: Ostaci zlata na oreolima i odeći, i vizantijsko plava boja, koja je u Srbiju stigla u u srednjem veku, sa vizantijskim stilom.

"Nisu svi naši srednjovekovni manastiri imali dovoljno sredstava za slikanje tim tonom, koji je bio u to vreme jako skup. Odnos je bio: Gram lapis lazulija, gram zlata, pa su se oni segmentalno ili povremeno koristili u nekim delovima. Postojale su tada knjige koje su se zvale 'Jerminije' , koje su tajno skrivali i prenosili od generacije do generacije, tehnologije i način kako se koriste i lapis i ostale boje", objašnjava konzervator i restaurator, slikar Dragan Tomanović.

Lapis lazuli, poludragi kamen, vadio se u dalekom Avganistanu, a potom usitnjavao do pigmenta i skupo prodavao širom sveta. Nemanjići za svoje zadužbine na lapisu nisu štedeli.

"Zapravo, u toj plavoj je učestvovalo dosta i drugih tonova, koji su objedinjavali i stvarali taj utisak koji je trebao da se doživi – taj titravi, vazdušasti osećaj u pozadini tih scena koje su slikali u crkvama, što sada možemo da vidimo i mi u Dečanima, u Sopoćanima, Studenici, Mileševi i ostalim manastirima", ističe Tomanović.

Danas lapis lazuli nije skup, vizantijsko plava boja se dobija i sintetičkim materijalima, a brižljivo čuvana receptura za ovu boju više nije tajna.

Mađutim, srpski hramovi obojeni lapisom jednako svedoče o nameri njihovih graditelja – da se najdragocenijim i najlepšim ukrase velelepna zdanja posvećena Bogu, i traju u vekovima koji dolaze.