I alasa i ribe sve manje

Radno vreme nemaju, rade 365 dana godišnje po košavi magli i ledu. I to im ne smeta jer, kažu, posao vole i od nečega mora da se živi. Međutim, i njih i ribe je sve manje.

"Recimo, 2.000 godine je bilo 2.000 i više ribara na teritoriji Srbije. Danas smo spali na 300", kaže alas Dušan Božić

Urbane sredine pored reka, seča šuma, šljunkare, najveća su pretnja ribljem fondu jer nebrigom zatvaraju puteve i kanale kojima riba treba da dođe do prirodnih mrestilišta.

"To je u principu jedna ogromna fabrika za proizvodnju ribe. Ona je cela sada zatvorena. Vi računajte da jedan hektar proizvodi sedam tona ribe, daje prinos godišnji, a tu su hiljade i hiljade i milioni hektara koji su uništeni, do kojih riba ne može da dođe, jer ako se i izmresti taj mrest propadne", kaže Božić.

Damir Palanac odrastao je na Dunavu i još kao mali pecao je s ocem. Ribolovom se bavi skoro dvadeset godina, a danas razmišlja do od tog posla odustane.

"Veliki troškovi - ubacili su nas u preduzetništvo koje mi ne možemo da plaćamo. Abnormalne su te dažbine koje treba da dajemo državi, plus ta dozvola. Registracija čamca je devet hiljada, šta da vam kažem", priča Palanac.

Dunavom, Savom i Tisom, gde je dozvoljen privredni lov, alasi, kažu, pliva sve, a najmanje ribe.

"Kada dođe neki panj, kamen na taj deo gde puštamo mrežu, onda se mučimo da izvadimo to. Nekada izvadimo lakše, nekada plaćamo ronioce da čovek siđe dole da izvadi", kaže alas.

Ipak, najveća teškoća sa kojom se alasi susreću jeste loše gazdovanje vodama.

Reke nisu svake godine izdašne, a kada bi se očistile, ili još bolje kada se ne bi prljale, situacija bi bila mnogo bolja.