Kari, Piksi, Željko, Milojević - godina u kojoj su treneri postali glavni krivci i žrtve

Autoritet je u srpskom sportu postao potrošna roba. Nekada se gradio godinama, a počeo je da se troši u ciklusima od nekoliko meseci. Godina iza nas pokazala je da treneri više nisu simboli stabilnosti, već ogledalo nervoze sistema koji je izgubio strpljenje. 

Zato 2025. nije godina velikih trofeja, već godina u kojoj su imena sa trenerskih klupa padala brže nego što su ideje stizale da se oblikuju.

Željko Obradović, Dragan Stojković Piksi, Svetislav Kari Pešić, Janis Sferopulos, Srđan Blagojević i Vladan Milojević završili su svoje mandate u Partizanu, Crvenoj zvezdi, fudbalskoj i košarkaškoj reprezentaciji.

Ovaj spisak stručnjaka nije puka hronika promena, već dijagnoza stanja.

Reč je o ljudima različitih generacija, karaktera i filozofija, ali sa zajedničkom tačkom: svi su u jednom trenutku predstavljali rešenje. Njihovi odlasci zato ne govore toliko o neuspesima, koliko o nesposobnosti sistema da trpi vreme, greške i proces izgradnje tima, a posledično i rezultata satkanih od pobeda i poraza.

Kada se podvuku autoriteti istorijskog formata i treneri u razvoju, jasno je da problem nije personalan, već strukturni, sistemske prirode.

U tom smislu, 2025. godina nije donela obračun sa lošim rezultatima, već sa strpljenjem. Trener je ponovo postao prva linija odbrane od javnog (navijačkog) pritiska, medijskog nezadovoljstva i upravljačkih dilema. Smena je poslužila kao simulacija kontrole, privid da je nešto urađeno, iako je suština ostala ista?!

Pad autoriteta

Kada se izgovori ime Željka Obradovića, više se ne govori o trenerskom poslu, trofejima i dostignućima, već o istorijskoj kategoriji.

Njegovo prisustvo na klupi Partizana prevazilazilo je puke rezultate. Ono je podrazumevalo sistem vrednosti, način razmišljanja i autoritet koji se ne uči, već stiče decenijama, uz povremenu demonstraciju nepodnošljive lakoće postojanja.

Zato Obradovićev odlazak nije bio tek trenerska promena, već završetak jedne epohe – ciklusa u kojem je Partizan imao lice, glas i prepoznatljivost, čak i onda kada rezultati nisu bili u skladu sa ambicijama.

Taj rastanak je istorijska konstatacija, a ne upravljačka odluka.

Posle odlaska velikana, ne samo Partizana, svaka tranzicija deluje nužno i pomalo nedovoljno ubedljivo. Kratka epizoda Mirka Ocokoljića imala je upravo tu ulogu. To je bila pauza između dve rečenice, prelazni pasus u novinarskim člancima. I više od pobeda, potrebno je vreme da se klub distancira od prošlosti pre nego što pokuša da je nadraste.

Dolazak Žoana Penjaroje označio je taj pokušaj, zbog želje da se Partizan prevede na savremeni evropski jezik košarke, onaj u kojem se manje govori o biografijama igrača i trenera, a više o kretanju bez lopte, prostoru, ritmu, prilagođavanju, rešenju (tajm-aut-u ili dodavanju) u datom trenutku na terenu.

To je, može se reći, iskorak iz zone komfora, ali i priznanje da se autoritet više ne može pozajmljivati iz prošlosti, već mora iznova graditi, rezultatima, razume se.

Rutinske smene kao simptom sistema

Nasuprot burnog odlaska u nastavcima Željka Obradovića i pokušaja da ga navijači privole da ostane, u Fudbalskom klubu Partizan dogodila se pak promena uz izostanak euforije.

Partizan je smenio Srđana Blagojevića bez velike drame, gotovo rutinski, kao laganih 2:0 na domaćem terenu. Nije bilo šoka, ni osećaja prelomnog trenutka, jer je sama odluka delovala kao deo unapred poznatog scenarija. Kad su loši rezultati – jedno "Hvala" treneru na društvenim mrežama, uz neizostavnu poruku da je uradio "veliki posao", koji podrazumeva se, nikada neće biti zaboravljen.

Nenad Stojaković preuzeo je tim u ambijentu u kojem se više ne traže mesije ili spasioci, već stabilizatori, ljudi čiji je osnovni zadatak da uspore pad, a ne da obećaju uzlet. Ukoliko se i desi bolji rezultat od očekivanog, onda će početi hvalospevi.

Upravo u ovoj promeni leži najpreciznija dijagnoza sadašnjeg Partizana: klub koji je nekada menjao trenere zbog vizije i strategije, danas to čini iz nužnosti.

Od kontrolisanog reda do kontrolisane strasti

Janis Sferopulos je u Košarkaškom klubu Crvena zvezda predstavljao ideju sistema: košarku hladne glave, discipline i mediteranske racionalnosti, gde se više veruje strukturi nego improvizaciji.

Njegov mandat nije počivao na emociji, već na kontroli, na uverenju da se utakmice dobijaju planom, a ne nabojem. Zato njegova smena nije značila odustajanje od rezultatske logike, već promenu u načinu na koji klub želi da dođe do zacrtanih uspeha.

Dolazak Saše Obradovića vratio je priču na domaći teren, i to ne samo geografski. Sa njim se u Zvezdu vratila emocija kao legitimno sredstvo upravljanja timom, autoritet izgrađen na igračkoj biografiji i trenerskom instinktu, na neposrednom odnosu sa svlačionicom i tribinama.

To je bio izbor drugačijeg puta ka željenom cilju. Odluka koja je manje govorila o krizi, a više o ambiciji, zapravo o želji da se kontrolisani red zameni kontrolisanom strašću.

Mehanizmi nostalgije

Smena Vladana Milojevića i povratak Dejana Stankovića u Fudbalski klub Crvena zvezda deluju kao klasičan primer sportske nostalgije, ali i nedostatka novih odgovora.

Ta rokada nije napravljena prvi put, što celoj odluci daje dimenziju već viđenog scenarija, a ne hrabrog iskoraka.

Kada sistem počne da škripi, pojedini klubovi se često vraćaju ljudima koji su već bili simboli uspeha, iz prostog razloga, jer imena slavnih ličnosti ulivaju osećaj sigurnosti.

U tom smislu, Stankovićev povratak se može tumačiti i kao upravljanje rizikom, što je zapravo pokušaj da se problemi amortizuju proverenim autoritetom. On je došao kao podsetnik na period kada su stvari delovale jednostavnije, mada sport, po pravilu, ne priznaje povratak u prošlost. Pa, deluje da odluka više govori o limitima sistema nego o ambicijama kluba.

Era promena u pristupu

Dragan Stojković je oličavao ideju rezultata zasnovanu na talentu, improvizaciji i romantičnom pristupu fudbalu.

Međutim, njegov odlazak i dolazak Veljka Paunovića označili su suštinsku promenu paradigme: od vizije ka instant rezultatu, do ideje ka strukturi.

Reprezentativni fudbal, više nego klupski, ne trpi duge eksperimente i brzo kažnjava nedoslednost. A klupski fudbal u Srbiji je na te pojave sezonski alergičan...

Sličan proces se odigrao i u košarci: Svetislav Pešić, poslednji veliki autor, čovek čiji autoritet počiva na istoriji i rezultatima, ustupio je mesto mladom i perspektivnom Dušanu Alimpijeviću, treneru koji stasao uz video-analize.

Nesigurnost, a sistem traži ravnotežu

U oba slučaja, smene nisu bile samo trenerske, one su simbolizovale prelaz sa tradicije na moderni pristup, sa autoriteta na adaptaciju, sa ideje na strukturu.

Godina 2025. tako postaje godina u kojoj sport u Srbiji pokazuje nesigurnost, ali i potrebu za obnovom.

Sistem traži ravnotežu između starog i novog, između iskustva i metodologije, između sećanja i rezultata.

Epoha koja se završila

Ova godina, u pogledu promena, nije donela konačne odgovore, ali je poslala jasnu poruku: u vremenu ubrzanja, treneri postaju najvidljiviji pokazatelj nemira u sistemu. Njihove smene su simptom, ogledalo jednog vremena koje ne ume da trpi vreme, grešku i proces.

I kao što društvo traži ravnotežu između prošlosti i budućnosti, tako i sport traga za ravnotežom između sećanja i ambicije, između mogućnosti i želje, između tradicije i inovacije.

Godina koja je tražila krivce na trenerskim klupama pokazala je da stabilnost nikada nije samo pitanje rezultata, jer zavisi od načina na koji sistem ume da upravlja svojim autoritetima i da gradi budućnost.

Promene su večne

Promene u 2025. godini nisu bile ograničene samo na klubove i reprezentacije u fudbalu i košarci. 

Muški reprezentativni rukomet doživeo je dve smene selektora u kratkom vremenskom periodu, a ženski tim nije bio ništa stabilniji – i tamo su dva selektora promenjena.

Dalibor Čutura bio je privremeni selektor rukometaša Srbije pre nego što je Raul Gonzales preuzeo nacionalni tim. Bent Dal je takođe radio kratko sa ženskim nacionalnim timom, pre Hose Ignasija Pradesa...

Uz to, promena se dogodila i u ženskoj reprezentativnoj košarci, kao i u odbojkaškim selekcijama, muškoj i ženskoj.

Posle 14 godina saradnje, uz jednogodišnju pauzu 2017, Marina Maljković i Košarkaški savez Srbije su se sporazumno razišli.

Januara 2025. godine George Krecu je zamenio Igora Kolakovića na selektorskom mestu u odbojci, a Zoran Terzić je uoči početka 2025. postao novi selektor odbojkašica Srbije.

Ova dinamika pokazuje da sistem više ne trpi duge cikluse, da je svaka greška vidljiva i momentalno se kažnjava, a pojedinci često dobijaju ulogu "spasioca" ili simbola stabilnosti, umesto da se gradi dugoročna struktura.

Utisak, ali i činjenica nakon velikih smena, jeste da su jedino promene večne, te da su one bile odgovor na nemir i pritisak, a ne rezultat promišljene vizije budućnosti.