Veliko plavetnilo – zavirite u podvodni svet, male tajne ronjenja

Pamtim savete instruktora ronjenja pre nego što sam prvi put zaronio: mi smo (uglavnom) najveće "ribe" u moru, tako da će se sva živa bića (uglavnom) plašiti ljudi i bežati od nas. Naravno, ima i onih opasnijih, ali one su retkost. Tu su i sva ona umiljata stvorenja koja žive u vodi. Dodir, fotografija ili sam susret s njima probude u vama draž i zauvek vas "zaraze" istraživanjem sveta koji se nalazi pod vodom.

Kad se povede razgovor o ronjenju, prvo pomislimo na more, ali ima još podvodnog sveta. Pećine, reke, jezera, Rimski bunar na Kalemegdanu... U zavisnosti od afiniteta šta koga privlači. Ronioci se bave istraživanjem dubina, a oni koji pod vodom pronalaze pećine i sve ono što je u njima su speleolozi-ronioci.

Veliki broj filmova, što igranih što dokumentarnih, snimljen je o velikom plavetnilu. Brojni festivali, sportska takmičenja – sve ono što privlači ljubitelje podvodnog sveta. 

Takođe, ronjenje može da bude posao. Svakako jedan od najplaćenijih poslova je podvodni varilac. Oni rade od brodogradilišta do naftnih platformi. Dakle, na dubinama, visokorizični posao za veliku platu. Sve vojske i policije imaju svoje timove ronilaca.

Sva ova zanimanja pored ronilačke obuke zahtevaju i specijalističku osposobljenost za određeni posao.

Ronjenje može da bude i sport. Ronjenje na dah, brzinsko plivanje i ronjenje sa perajima, bilo ono veliko, monoperaje (gde se obe noge stavljaju u jedno peraje), ili klasičan par peraja. Tu je i podvodna orijentacija i druge discipline i poddiscipline.

Prvi (pravi) zaron u more

Nakon šest meseci ozbiljne i iscrpljujuće obuke i svega što ona podrazumeva, došlo je vreme za prvi pravi zaron u more. Zaron do dubine od 20 metara doneo je veliko uzbuđenje. Usledila je priprema.

Kontrolni pregled pred zaron pokazao je da je svim početnicima od uzbuđenja malo skočio krvni pritisak, ali klupski lekar nas je utešio rekavši da je sve to normalno i da svi mogu da zarone. Uzbuđenje je polako raslo. Nismo znali šta nas očekuje, iako smo o svemu tome detaljno razgovarali. Sve je bilo isplanirano: koliko će trajati, koliko se zadržavamo na dnu, potrebno vreme za izron, na kojim dubinama je potrebna dekompresija i na kraju sam izron.

Pripreme je počelo nas dvadesetak. Pošto je još jednom proverena oprema (boce, regulatori, pojas sa tegovima, itd.) mogli smo da obučemo ronilačka odela. Između radosti zbog onoga što sledi i straha od nepoznatog, preovladale su emocije.

Videvši da smo previše uzbuđeni, glavni instruktor, inače vođa grupe, obratio nam se šaljivim tonom, što je najbolji način da se novajlije opuste. Na kraju smo svi spremni ušli u čamac, niko nije odustao.

Možda je neko i želeo, ali svi smo gledali oko sebe i nekako bodrili jedni druge. Osmesi su govorili da sada nema nazad.

Svako je dobio za para jednog starijeg i iskusnijeg ronioca, sa višim ronilačkim činom, koji je, pored vođe grupe, direktno brinuo o nama. Nekoliko minuta pošto su čamci isplovili, došlo je vreme da se navuku boce, ubace regulatori i spremi za iskakanje.

Ekipa je bovama obeležila mesto zarona, a i čamci su bili garant bezbednosti na površini.

Uskočili smo u vodu na komandu, prebacili smo se preko ivice čamca leđima okrenutim vodi, tako da je prvo boca imala kontakt sa vodom. Na nekoliko metara dubine, nakon izjednačavanja pritiska, vođa je prvo proverio da li smo svi dobro kako bi odobrio dalje ronjenje.

Našao sam se prvi put ispod površine mora, a da nisam morao da mislim o vazduhu. Nezaboravno! Bio sam se usred velikog plavetnila okružen dobro poznatim ljudima sa kojima sam se nekoliko meseci spremao. Izgradili smo veliko prijateljstvo i bili spremni da računamo jedni na druge pod morem.

Posle još nekoliko izjednačavanja pritiska stigli smo na odredište. Po ustaljenoj proceduri smo razgledali dno. Spektakularan prizor, a površina se jedva nazire. Dovoljna težina pojačana u mom slučaju sa šest kilograma olova osigurala je neutralnu plovnost, pa sam mogao i da kleknem i da sednem na dno. Nakon što sam dodirnuo prvu morsku zvezdu i morski sunđer, usledio je prvi susret sa nečim što se kreće.

Zaustavili smo se kako bi se male hobotnice upoznale s nama. Prvo su nam prišle: bile su male, sa pipcima ne dužim od 20-30 centimetara. Osećaj kad vam stane na dlan i pričvrsti se za njega teško se može opisati. S jednom sam se poigrao, potom je predao drugom roniocu.

Bilo je na dnu i rakova i školjki, ribica manjih i većih. Sve te ribice nisu navikle na ronioce pa nisu bile raspoložene za "druženje", ali jasno smo ih videli u onom plavetnilu pod veštačkim svetlom.

Zahvaljujući boravku na dnu mora, postali smo trenutno zavisni od dubina, ronjenja i istraživanja podvodnog sveta. Sve ono što smo slušali, sada smo i doživeli. Ipak, svemu što je lepo dođe kraj. Boce su već prešle polovinu kapaciteta i vreme je bilo da se vratimo na površinu.

Polako smo izranjali, na određenim dubinama, zbog dekompresije, morali smo neko vreme da idemo u krug, jer nismo smeli naglo da izronimo. Takozvana dekompresija ili privikavanje na manji pritisak izvodi se po tačno utvrđenim pravilima. Pored specijalnih ronilačih satova kojim se određuje dubina, tu su i stare, nepogrešive, drvene tablice, koje vođa grupe nosi oko vrata.

Ovog puta nisu nam bile potrebne, zahvaljujući tehnologiji.

Nešto što me je na trenutak uplašilo desilo se upravo pri izranjanju. Koncentrisan na praćenje vođe i ekipe oko mene prilikom dekompresije, nisam ni primetio da nam se približila jedna veća riba.

Naglo sam se okrenuo i našao se oči u oči s njom, osetio sam jezu, puls se ubrzao, ali brzo sam shvatio o čemu se radi. Nije bila ni toliko blizu niti toliko velika. Pod vodom svi predmeti su i veći i bliži. Iako je, za mene, bila neobičnog oblika, ispostavilo se da je u pitanju samo običan stanar morskih dubina, nimalo opasan, u stvari, plašljiv.

Ne samo da sam se ja uplašio od nje nego se i ona uplašila od mene i brzo otperjala. Ipak, bar u prvom trenutku nije bilo prijatno. Srećom, sve se brzo završilo. Osmehnuo sam se, pokazao pratiocu znak da sam dobro i nastavio dalje.

Da li sam kasnije sa zebnjom razmišljao o ovom bliskom susretu? Jesam. Ne beži iz glave misao: šta bi bilo kad bi bilo. Međutim, postao sam zavisan od ronjenja. Pobedio sam strah i ostao večni zaljubljenik u veliko plavetnilo.

Pošto smo se našli na površini, popeli smo se na čamce i prezadovoljni, puni utisaka, krenuli ka obali. Sledio je "teži" deo posla: skidanje opreme, presvlačenje, ispiranje opreme slatkom vodom i njeno odlaganje, kako bi sve bilo spremno za neki novi zaron.

Otkrivanje podvodnog sveta

Ronjenje predstavlja otkrivanje novih svetova, i to onih podvodnih. Sigurno vam je zastao dah kada ste videli podvodni svet korala živopisnih boja. Na ekranu izgleda zadivljujuće, u stvarnosti još lepše. Šaroliki svet živih boja, koje pod različitim uglovima menjaju svoj ton: probijanje i prelamanje svetlosti stvara očaravajući doživljaj, gotovo neopisiv.

Tišina oko vas dozvoljava da uživate u čulu vida dokle god se pogled prostire. I da ne zaboravite, pod vodom sve vam deluje bliže i veće. Prelepi svet oko vas nije navikao na ljude pa se tako i ponašajte.

Bez naglih pokreta, ukoliko želite da vam mala stvorenja priđu. Ako imate rukavice, možete dočekati da ih pomazite i poigrate se s njima. Nesvakidašnji doživljaj susreta sa hobotnicom, morskom zvezdom, rakovima i školjkama, sigurno su mnogi već doživeli na moru. Ali na većim dubinama ima još mnogo neistraženog sveta koji čeka na vas.

Bliže obali pronaći ćete i tragove čoveka... Ne, sad nećemo o zagađenju, već o olupinama starih brodova koji skrivaju neke dugo čuvane tajne. Uvek su naseljeni živim svetom koji je u njima pronašao svoj dom, pa mirno treba ulaziti u tuđu "kuću".

Nemojte očekivati gusarsko blago ili da otkrijete neke velike istorijske tajne. Budite sigurni, neko je pre vas već bio tu, ali niko vam neće ukrasti sam nezaboravni doživljaj istraživanja onoga što je skriveno od očiju javnosti. Prelepa školjka ili nesvakidašnji kamenčić biće dovoljan suvenir, koji će vas kasnije vratiti u taj mir, popraviti raspoloženje i sigurno navesti na razmišljanje, zašto da ne – i maštanje.

Svako ko je jednom zaronio osetio je tu draž podvodnog sveta, beskrajnog prostranstva pod vodom. Verujem da se svi rado vraćamo u vodu u nadi da ćemo pronaći nešto što niko pre nas nije video.

Kako do prvog (pravog) zarona

Naravno, postoje pravila. Pre svega treba se obučiti kako se ponašati pod vodom na većim dubinama. Prvo bez boce, a potom i s bocom. Na startu je tu lekarski pregled, jer boravak pod vodom, samim tim i većim pritiskom nego na površini, zahteva maksimalno zdravu osobu.

Nakon lekarskog pregleda i završene obuke dobija se diploma, ronilačka kartica, karnet u koji se upisuju svi zaroni. Ronilačka kategorija, počev od mlađeg ronioca, preko karneta se overava i može da se napreduje ka višim kategorijama, ali sve zavisi od broja zarona i dodatnih obuka.

Dakle, odlučite se za neki od ronilačkih klubova i oni će vas detaljno informisati šta sve treba uraditi. Kojim veštinama da ovladate kako bi bili sposobni da počnete da istražujete velike dubine. Za one male, bar one do nekoliko metara, ne treba nikakvo iskustvo – maska i disalica, eventualno peraja i to je to.

Nekoliko saveta za amatere

Pre svega moramo obratiti pažnju na pritisak pod morem. Već posle dva metra dubine morate izjednačiti pritisak u ušima i sinusima. Osetićete blagi bol u ušima i u glavi. Dovoljno je samo stisnuti obe nozdrve i duhnuti kroz nos. Možete osetiti blago zujanje u ušima i bol će nestati. Ukoliko to ne uspe iz prve, ponovite, nikako ne nastavljajte u dubinu ukoliko ne izjednačite pritisak.

Temperatura vode do tri metara dubine, pogotovo na moru, ne razlikuje se od one na površini: jeste malo hladnije, ali ne preterano, osim ako nema nekih podvodnih izvora hladne vode, koja je uglavnom slatka.

Šta uraditi ukoliko se zamagli maska pod morem? Naravno, ne treba izlaziti na površinu. Dovoljno je odlepiti masku sa čela i dozvoliti vodi da ispuni masku. Potom, treba vratiti masku, pa podići njen donji deo i lagano izbaciti na nos malo vazduha pa posmatrati kako voda nestaje iz nje.

Odakle dolazi zvuk? Sigurno niste uspevali da odmah odredite odakle dolazi zvuk pod vodom. Nije ni čudo. Ronilac pod vodom ima poteškoća da to odredi. Naime, zvuk ispod površine vode putuje pet puta brže nego kroz vazduh.

Na kopnu nam uglavnom treba samo delić sekunde da odredimo odakle zvuk dolazi. Zbog brzine kojom putuje pod morem, naš mozak, koji je navikao na kopno, ima poteškoća da to otkrije, ali se ipak brzo prilagodi i izbori sa problemom. Prilikom svakog sledećeg zarona biće lakše orijentisati se i saznati poreklo zvuka.

Takođe, i naše telo se privikava na novo okruženje. Prilikom ronjenja na dah nikada iz prve nećete otići najdalje. Vežba i privikavanje na novo okruženje učiniće da sve dalje možete da dosegnete.

Može se reći da to nema veze sa kapacitetom pluća. Dobro utreniran ronilac sa mnogo manje vazduha u plućima odlazi mnogo dalje, odnosno dublje.

Prva, druga i treća kriza se javljaju prilikom ronjenja na dah. Prvu lako prebrodimo, a kasnije je skoro i ne primećujemo. Druga se javlja nešto kasnije i nju uspevamo da neutrališemo. Pravi savet je da posle ove druge krenete da izranjate. Jer, tokom i nakon treće krize javlja se nesvestica, a ona može da bude kobna, makar bili i u plićaku.

Svaki ronilac, tu računam i amatere pod vodom sa jednim uzdahom može ostati najviše jedan i po minut. Maksimalna dubina na koju možete otići je 25 do 30 metara. Samo pojedinci sa iskustvom mogu zadržati dah između tri i četiri minuta i zaroniti mnogo dublje.

Još jedan savet o bezbednosti. Ukoliko ste otišli dalje od obale, obavezno obeležite bovom ili nečim što pluta po vodi mesto gde ste zaronili, kako bi oni koji tu prolaze čamcima obratili pažnju na vas. I da, uvek izranjajte sa jednom rukom podignutom uvis, i to onom kojom ne pišete – dakle desnoruki sa podignutom levom rukom.

Zašto kažemo veliko plavetnilo? Voda koja se nalazi iznad ronioca, na dubinama većim od 10 metara, filtrira svu svetlost koja je žuta ili crvena – lomi svetlost, to čini vodu pretežno plavom.

Samo ukoliko ronilac koristi veštačko svetlo, pod vodom može sagledati veliku dubinu u pravim bojama. 

Pijanstvo velikih dubina

Ne, niko pod uticajem alkohola nije ušao u vodu i zaronio duboko. Ovaj izraz se koristi za opisivanje narkotičkog uticaja azota pod velikim pritiskom u velikim dubinama. Vazduh u boci ronioca je pod pritiskom, a na svakih deset metara dubine taj pritisak se povećava za jedan bar.

Ronilac na dah se sa ovim neće susresti i većina od vas nikada neće biti u prilici da oseti ovakav izazov. Sa ovim mogu da se susretnu oni koji odluče da se ronjenjem bave nešto ozbiljnije. Pre svega sa kompletnom opremom.

Smatralo se da se "pijanstvo velikih dubina" javlja na dubini većoj od 40 metara, kasnija istraživanja su tu granicu vratila na 30 metara. Napominjem da ovo pijanstvo ne mora uvek da se javi i ne svakome ko je duboko zaronio.

Simptomi se razlikuju od čoveka do čoveka. Počev od blage konfuzije i blage euforije. Međutim, dolazi i do nemogućnosti obavljanja radnji za koje je potrebna veća koncentracija. Simptomi se pojačavaju sa povećanjem dubine, pa ronjenje treba prekinuti i vratiti se na manju dubinu. Jer, smanjenjem pritiska nestaje i narkotičko dejstvo azota.

Prevencija je – kao i inače u životu – u edukaciji. Ali da ne idemo predaleko: ko se odluči za velike dubine svakako će pre toga morati da prođe obuku i detaljno će izučiti svaki bezbednosni aspekt pod morem.

Osnovno pravilo je da se nikad ne ide duboko, to je glavna prevencija i omogućava da se više opustimo i uživamo pod vodom.

Uživanje ispod površine

Bilo da ste amater ili profesionalac, nalaziti se ispod površine budi u vama neopisiv osećaj. Adrenalin je povišen, mašta nema granica, a veliko plavetnilo svakako vas privlači da ga upoznate i istražite.

Postoje pravila kojih se moramo pridržavati da bi istraživanje dubina bilo nezaboravan doživljaj. Dotaći nešto što niko pre nas nije uspeo. Bar ne na tom mestu, baš tu šaku peska, zvezdu, školjku, svetlucavi kamenčić...

Pod vodom ste sjedinjeni s tim svetom. Bar na trenutak ravnopravni ste s njima i možete da istražujete okolinu koncentrisani samo na ono što je nadohvat ruke.

Svi mi koji smo večno zaraženi dubinama, spremni smo da uvek krenemo u novi zaron, u novo upoznavanje podvodnog sveta. Svaki novi zaron donosi neku novu avanturu.

Priču ili anegdotu svaki ronilac će vam ispričati. Ipak, potrudite se da sami to doživite, makar zaronili u plićak. Možda se jednog dana otisnete na veću dubinu i osetite pravu avanturu.