Jovićev poslednji ples u dresu Srbije i suština kulta reprezentacije

Koliko puta smo samo čuli u prethodnim godinama da se kult reprezentacije izgubio. Možda i jeste, i postoje objektivne okolnosti na koje je malo ko mogao da utiče da se to ne dogodi.

Međutim, ako bismo suštinu kulta reprezentacije morali da pokažemo kroz prizmu jedne osobe, njegove gestove, ponašanje i odnos – to je Stefan Jović.

Bilo je mnogo "većih" i kvalitetnijih igrača čija su prezimena ispisivana na srpskom dresu, a dugačak je niz i onih koji su osvojili više medalja od rođenog Nišlije.

Ipak, čini se da je, posle određene krize u koju je zapala reprezentativna košarka, on zajedno sa ostalim izabranicima selektora Aleksandra Đorđevića 2014. godine, ponovo upalio žar u srcima navijača.

Tada je osvojena srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Španiji, a i danas se pamti kako je ta generacija najblaže rečeno "siromašno" ispraćena na planetarnu smotru. Bilo je razloga, ali taj deo ćemo preskočiti.

Jović je tada bio igrač Radničkog iz Kragujevca i našao se među nekoliko debitanata u reprezentaciji. Njegova 11-godišnja reprezentativna karijera počela je u istom mesecu kao tada, i završiće se istog meseca kao te 2014. godine.

Nikada nije želeo da propusti okupljanje reprezentacije, osim kada to nije zavisilo od njega, kao na primer prethodnog leta, kada se zbog ličnih razloga nije pojavio. Bilo je slučajeva i kada su ga povrede omele – Evrobasket 2022. godine.

Nijedno leto sa timom i drugarima iz reprezentacije nije gledao kao obavezu, što je i sam potvrdio na jučerašnjoj konferenciji.

"Iskreno, okupljanje reprezentacije je oslabađanje stresa za mene, imamo grupu momaka koja je u konekciji što se tiče poruka i video-poziva. Zdrava priča, zdrava grupa, naravno lepo je videti i nove momke koji će predstavljati našu selekciju kada mi odemo u penzije. Što se mene tiče, reprezentacija je nešto što iščekujem, jer ovo ovde je zdrava konkurencija", rekao je Jović.

Uvek je radio tiho. Nije želeo da se ističe van terena. Na parketu je uvek bio produžena ruka trenera. Bezrezervno su mu verovali svi – od Mute Nikolića, Dejana Radonjića, Saše Đorđevića do Svetislava Pešića. 

Selektor Pešić je čak nakon jedne pobede u kvalifikacijama, u kojima je Jović bio i kapiten, o njemu govorio biranim rečima. A znamo da selektor nema dlake na jeziku i uvek kaže ono što mu je na umu.

"Videli ste kakva je to sigurnost, kakva je to snaga, kakva je to odbrana, kakva su to rešenja. To njemu nikad nije falilo, ali on sad igra bolje nego na Svetskom prvenstvu u Manili. Mnogo je pripremljeniji sada, vidi se da je u dobrom treningu. Mnogo je lakše kad imaš takvog jednog igrača iza leđa", rekao je Pešić tada.

Znao je kada treba da istupi ispred tima i podmetne "leđa", a kada da bude glas razuma. Kao što je selektor Pešić rekao – Jović je u svakom trenutku imao pravo rešenje i odluku.

Istini za volju, i u trenutnom sastavu reprezentacije ima kvalitetnijih i "većih" imena od Jovićevog, ali možda bismo bez njih i mogli da zamislimo ovu reprezetaciju.

Bez Stefana, čak i kada nije bio u najboljoj formi i kada je bio bez kluba, u dresu Srbije je uvek bio na visini zadatka.

Igrajući za reprezentaciju doživeo je jednu od težih povreda u karijeri 2021. protiv Filipina, zbog koje je propustio deo sezone, a slično je bilo i 2017, kada je protiv Rusije takođe završio meč pre vremena.

Nisu osvojene medalje niti takmičenja sa kojih se vraćao bez odličja odredili utisak o njemu, već ono što je donosio timu – sigurnost, stav, odnos prema dresu.

Uostalom, mnogo puta smo čuli da se legenda nacije postaje u dresu reprezentacije, da možeš osvojiti šta god želiš sa klubom, ali ako u dresu države u kojoj si rođen nisi ostao upamćen, džaba ti sve.

Učestvovao je na tri Svetska prvenstva, jednom Evrobasketu i dva puta na Olimpijskim igrama. Ukupno četiri srebrne medalje.

Zaslužio je najsjajniji kraj u dresu Srbije.