Zašto "zemlju košarke" ne zanima Darko Rajaković

Reptorsi su konstantno na deobi trećeg i četvrtog mesta na Istoku i deluje da neće doći do drastičnog pada. Zadatak Darka Rajakovića izuzetno je zahtevan – razvoj mladih igrača i paralelni timski napredak.

Trejdovima i draftom sklopljena je atletski potentna ekipa, spremna za agresivnu odbranu, oformljena u jasnoj sinergiji glavnog trenera i uprave kluba. Tek sledi plej-of dokazivanje i test kontinuiteta u narednim godinama, ali status jednog od najprijatnijih iznenađenja regularne sezone ostaje neupitan.

Novi izdanak stabla srpske trenerske škole, kojim se ponose i ozbiljni i površni ljubitelji igre pod obručima, cveta na visinama koje su za prethodne generacije bile nedosanjane. Projekat u Torontu, sa Rajakovićem na čelu, u svojoj trećoj sezoni napravio je iskorak od dva stepenika iznad prognoza.

Aroma šampanjca pomešala se s etrom ispunjenim euforijom u svlačionici Toronto reptorsa. Proslavljena je prva pobeda novog trenera, energičnog Čačanina, na čijim su penom ispolivanim ramenima postavljeni temelji projekta ponovne izgradnje NBA franšize. Tri godine kasnije, Darko Rajaković beleži najbolje rezultate nekog evropskog trenera u NBA ligi, a ipak se čini da se o tome i dalje nedovoljno govori među ljubiteljima sporta u "zemlji košarke".

Rajaković će biti u najužem krugu kandidata za trenera godine, a deluje da će još mnogo vode proteći Zapadnom Moravom pre nego što njegovi uspesi dođu u prvi plan na ovdašnjem tlu. Postoji nekoliko razloga.

Van radara

Darko se do NBA lige probio izokola. Ušao je na "mala vrata" i postepeno stigao do velike scene. Nije radio u seniorskim timovima Partizana i Crvene zvezde, ni kao asistent, već je karijeru gradio isključivo u mlađim kategorijama. Vrlo rano je ušao u trenerske vode, kao izuzetno mlad stekao ogromno iskustvo i od samog početka gledao dalje od granica Srbije.

Prvi test stigao je već sa 16 godina, u mlađim kategorijama Borca, da bi tri godine kasnije prešao u Crvenu zvezdu.

"Nikada nisam želeo prečice, uvek sam razmišljao dugoročno i birao svoj put. Primer toga je moj rad u Crvenoj zvezdi od sedam-osam godina. Kada je Marin Sedlaček dolazio u klub, rekao mi je: 'Evo ti selekcija do 20 godina da ih treniraš.' Odgovorio sam da želim da dođem u Crvenu zvezdu, ali da radim sa pionirima i da tu generaciju izvedem do kraja", rekao je Rajaković u jednom podkastu.

Tokom rada u Zvezdi, od 1999. do 2007. godine, kontinuirano se usavršavao odlascima u Sjedinjene Američke Države i praćenjem rada najvećih – Majka Kžiževskog na Djuku i stručnog štaba Grega Popovića u vreme vrhunca dinastije San Antonio sparsa.

Usledio je atipičan potez: selidba u niže lige Španije. Ime kluba bilo je Espasio Torelodones. Prioriteti tog projekta bili su skauting i razvoj mladih igrača, a Darko je i taj sastav uspeo da podigne iz petog u četvrti rang takmičenja.

Zbog Rajakovića je u hladne beogradske sale dolazio Sem Presti, danas jedan od najcenjenijih generalnih menadžera u NBA ligi, prepoznavši znanje i energiju mladog trenera. Dovodi ga u Oklahomu i hrabro imenuje za glavnog trenera razvojne ekipe Tulse 99. Nakon dve godine, Rajaković postaje deo stručnog štaba Tandera, zadužen za razvoj mladih igrača.

Posle Oklahome usledio je jednogodišnji angažman u Finiksu, a zatim i prelazak u Memfis. Prvu priliku na mestu glavnog trenera dobio je u Grizlisima, kao kratkoročno prelazno rešenje, i na pet utakmica ostvario je četiri pobede.

Bez senzacionalizma

U dobu grabeži za ljudskom pažnjom i publicitetom na društvenim mrežama, Darko ne teži senzacionalizmu, niti želi takav publicitet. Tri situacije su ga učinile viralnim, a i one su bile davno. Prvo je slavljeničko polivanje šampanjcem posle prvog trijumfa. Drugo je euforično jurcanje po svlačionici nakon trijumfalnog otvaranja sezone.

Treće je žalba na sudijski kriterijum u porazu od Lejkersa 2024. godine. Rajaković je na pomenutoj konferenciji branio svoju glavnu uzdanicu, prvog pika 2022, Skotija Barnsa, tvrdeći da je igrač ol-star kvaliteta i da samim tim zavređuje veće poštovanje kod sudija. Učinio je ono što bi svaki trener i trebalo da uradi, stekavši poštovanje kod Torontovih pristalica i NBA zajednice, začinivši srpskim temperamentom. Cena za to iznosila je 25.000 dolara sankcija.

Sigurno bi bilo interesantnije da redovno dobija tehničke greške, da se raspravlja sa novinarima i svađa sa igračima tokom tajm-auta. Portali bi, u tom slučaju, bili prepuni gromoglasnih naslova i burnih reakcija. Umesto toga, odabrao je da radi pametno – da fokus ekipe postavi iz utakmice u utakmicu, bez osvrtanja na nizove pobeda i poraza. Štaviše, izjavio je da ne obraća pažnju ni na tabelu.

Izostanak superzvezda

Sastav Toronta od odlaska Kavaja Lenarda 2019. godine nema pravu superzvezdu. Tim je sastavljen od draftovanih imena i poluproizvoda.

Sve oči uprte su u Skotija Barnsa. On je "taj" – izabrano ime za lepšu budućnost franšize. Svestrani igrač ogromnog potencijala mučio se sa povredama, ali iz godine u godinu vidljivo sazreva, uz Rajakovićeve pohvale da mu je, kao svakom pravom lideru, najvažnije da učini sve za pobedu, bez obzira na statistiku.

Bivši drugi pikovi, Ar Džej Beret i Brendon Ingram, našli su se u komfornoj poziciji povratka karijera na uzlaznu putanju. Ingram, poznatiji kao "Durent za siromašne", konačno zatrpava koševe rivala u pobedničkom okruženju, spasivši se tavorenja u močvarama Nju Orleansa.

Imanuel Kvikli, u skladu sa svojim prezimenom, demonstrira brzinu s loptom i domogao se zvanja igrača sedmice na Istoku, rame uz rame sa Lukom Dončićem.

Značajan doprinos daju i Austrijanac Jakob Peltl, zatim Grejdi Dik, Džamal Šed, novajlija Kolin Mari-Bojls, Očaji Agbadži i Džakobi Volter.

Igrači pre trenera

Staro trenersko pravilo glasi: "Kad se pobeđuje, zaslužni su igrači. Kad se gubi, odgovoran je trener."

NBA liga odavno važi za ligu igrača, jer upravo oni donose pažnju, pobede, publiku i novac. U skladu s tim, često im se povlađuje – neretko i do besmisla. Malo je neupitnih trenerskih autoriteta. Taj manir se, doduše, poslednjih godina preneo i na Evroligu, pa se može reći da su česte smene i manjak strpljenja postali uobičajena pojava u vrhunskoj košarci.

Svega toga je i Rajaković svestan. Trenersko detinjstvo proveo je u Srbiji, uhvativši završnu etapu rada "stare škole", dok je diplomu stekao u Sjedinjenim Američkim Državama.

Trener ne ubacuje trojke, ne zakucava, ne lupa rampe, nije na bilbordima ni u reklamama. Njegov posao je da izgradi sistem koji će omogućiti igračima da zablistaju. Upravo to Darko i radi.

Šest glavnih sportskih tema

Poslednji, ali ne i najmanje važan razlog za neopravdano ignorisanje Rajakovićevog rada jeste sportska publika u Srbiji.

Auditorijum koji redovno prati sport interesuje se za šest glavnih tema: Jokić, Đoković, FK Crvena zvezda, FK Partizan, KK Crvena zvezda i KK Partizan. Periodično pažnju dobijaju reprezentacije u timskim sportovima, sa posebnim akcentom na fudbal i košarku.

Pitanje za čitaoca: da li pratiš klupska izdanja Tijane Bošković? Ili Dušana Mandića? Ili rad Dušana Alimpijevića u Bešiktašu? Trenersku karijeru Veljka Paunovića? Ako je odgovor "da", verovatno ćeš u društvu biti smatran nepotrebno prekvalifikovanim. Ukoliko pokazuješ znanje o srpskim sportistima izvan spomenutih šest tema, jedino logično objašnjenje za površnog pratioca je da ti posao to zahteva, da si se nekada bavio tim sportom, ili – treće – da si egzotični kladioničar.

Rajaković će se naslovnim stranama novina i portalima pojaviti jedino ako osvoji nagradu za trenera godine i/ili stigne do NBA finala.

Kombinovanjem svih ovih faktora, zaključak je jasan: ambiciozni profesionalac ostaje u drugom planu sve dok ne stvori šampionski tim čiji rezultati privlače pažnju šireg auditorijuma u njegovoj domovini.

Sledeći put kad listate društvene mreže i portale, zastanite kod vesti o Darku Rajakoviću i Torontu. Bar nećete ispasti neinformisani i licemerni kada se kuka kako "zemlja košarke" više nema trenera.