22 sata mraka i 80 napada: Ilija Đoković u košarkaškom i životnom haosu Islanda

Potraga za unosnim angažmanima navela je Iliju Đokovića na odabir košarkaški egzotične destinacije – Islanda. Mnogim profesionalcima ne bi padalo na pamet da se upute ka komšiluku Severnog pola, gde se sudaraju vulkanska magma i ledeni glečeri. Sa 30 godina života i 14 godina seniorske košarke, Đoković je potpisom za IA iz Akranesa doživeo kulturološki, mentalitetski i košarkaški sudar civilizacija iz kog je izašao fizički i mentalno jači.

Kratka epizoda za Jahorinu sa Pala, posle raspada u Mornaru, navela je osvajača dve evropske medalje za Srbiju u mlađim kategorijama da traži novi angažman. Jagodincu koji nije potpisivao za klubove dalje od susednih zemalja dopala se ponuda sa potpuno suprotne strane evropskog kontinenta.

„Bio sam spreman za novi izazov. Važnu ulogu je imao moj saigrač iz Pala, Gojko Sudžum, s kojim sam otišao u ‘paketu’. Naravno, novčana ponuda je bila odlična“, krenuo je Đokovićev razgovor za Internet portal RTS-a.

„Kad se osvrnem i sumiram utiske, sve je bilo odlično, osim života koji je jako surov. Uopšte nije za nekog ko nije navikao na taj stil života. Prehladno. U ovo doba godine je sneg metar i po. Svaki dan pada sneg, duva vetar, hladno… Tri meseca sam čistio sneg na automobilu svaki dan. Kao umesto teretane (smeh). U decembru i januaru sam se hvatao za glavu, želeći samo da se završi. Ma, katastrofa“, priseća se Đoković, ističući da je vreme po dolasku u septembru bilo vrlo prijatno, sa pristojnih 14–15 stepeni.

Šta činiti među hladnim ljudima tokom polarne noći?

Vrlo brzo se suočio sa „paklom“ polarne noći.

„Tokom decembra i januara je 22 sata mrak. U jednom trenutku sam izgubio ritam spavanja. Nisam mogao da zaspim do pet, šest ujutru. Spavaš – mrak, probudiš se – mrak. Mora da se pije vitamin D, zbog energije, jer sunca nema uopšte, nema UV zračenja. Tu vidiš od čega si skovan, da li si jak u glavi. Ogroman problem je pregršt slobodnog vremena. ‘Hiljadu’ stvari ti padne na pamet. Ne možeš da popuniš ceo dan. Čitao sam, individualno trenirao... Nema šanse. Nikako da legnem da spavam. Gojko je bar bio sa devojkom non-stop. Ja, sam-samcijat“, priča Ilija.

Bar da su Islanđani neposredniji...

„Hladni su i meki istovremeno. Ako mlađeg igrača kritikuješ, zatvori se, zaključa u toalet i plače. Niko ni sa kim ne priča, niti se druži, bukvalno si sam sa sobom. Depresivni su, mada kako i ne bi bili kad ti je svakodnevica u snegu do kolena“, objašnjava Đoković.

Klub IA je iz grada Akranesa, na 50 kilometara od Rejkjavika, sa 8.000 stanovnika. Kako je sam opisao, u tom mestu od „tri ulice postoje jedna pekara, dva marketa i sportska hala“.

„Zemlja je mala, ali ima mnogo mogućnosti za zaposlenje i plate su zaista dobre. Ribarstvo je jedna od najzastupljenijih delatnosti, s obzirom na okean i veliki fond ribe, poput lososa. Ljudi rade, ali su generalno opušteniji nego kod nas. Čak i lenji. Na primer, naš kondicioni trener dolazi dva puta nedeljno u teretanu i ima platu oko 3.000 evra“, navodi bivši reprezentativac Srbije.

Pohvalio je fantastične uslove za trening sportista, opremljenost hala i naročito su mu se dopali termalni bazeni s temperaturom i do 40 stepeni, od kojih ti „čitavo telo utrne“.

Tvrdoglava jurnjava

Na sve te muke, susreo se sa potpuno atipičnim načinom i pristupom košarci. Igra u islandskoj prvoj ligi je izuzetno brza, sa 75–80 poseda. Poređenja radi, u rangu su sa pet najboljih evroligaša u tom segmentu – od Pariza do Crvene zvezde. Konstantno trčanje i nepresušno šutiranje bez preteranog rezona ima svoje prednosti i mane.

„Posle dva kola sam mislio da ću ‘umreti’. Nisam mogao da se ‘opasuljim’. Samo se trči gore-dole i šutira bez rezona. Ja sam plejmejker koji je prošao neku našu školu, gde se igra sistematski. Ako bih šutnuo u petoj sekundi napada, svaki normalan trener bi me ‘ubio’. Ovde je to ‘good shot’. Da sam probao sa pola terena, bio bi ‘good shot’. Kakav, bre, ‘good shot’? Predlagao sam treneru da usporimo, da se okrenemo odbrani, da nam se prilagođavaju. Džabe objašnjavanje. Koliko god da je fizički zahtevna za igru, opet nije tvrdo, ‘tuča’. Tehnički su solidni, taktički su katastrofalni“, ističe Đoković i navodi primer jednog od saigrača, Amerikanca Derila Morsela, kome je bilo normalno da 27 puta šutne na jednoj utakmici, dok bi Iliju grizla savest ako dopre do 14 šuteva.

Kako onda igrači sa prostora jugoslovenske škole košarke mogu da doprinesu u tom „haosu“?

„Očekuju brzu košarku, ali se iznenade jer mi igramo organizovanije i pametnije. Kod njih je tempo veoma visok i velike razlike se lako stižu. Slično kao u NBA. Kod nas, ako vodiš 20–25 razlike, utakmica je praktično rešena, dok tamo nije“, kaže Ilija.

Trenerski pečat i posvećenost detaljima faktički ne postoje.

"Svi igraju iste akcije, isti način. Ne znaju šta je strana pomoći, niti ih zanima. Ne igra se odbrana. Samo vide koš. Tri meseca sam se navikavao na to. Kao da me neko bacio u pustinju. Treninzi su samo trčanje i šut, fokus na kontranapadu i trojkama. Umesto da slušaju druge, oni gledaju svoje. I to je legitimno. Bez obzira da li pobediš ili izgubiš, pruže se ruke i čuje se: 'Borili ste se, pokazali ste karakter'. Uzme se pivo, sok, čokoladica...a meni posle poraza tri dana nije dobro", pojašnjava plejmejker iz Jagodine.

Na Đokoviću i ostalim strancima bio je vrlo težak zadatak da se novom članu najvišeg ranga bar obezbedi opstanak, uz trenera koji je čak mlađi od Ilije godinu dana, uz sve spomenute specifičnosti košarke na Islandu.

„Tek su ušli u ligu i veliki problem je bio taj što je predsednik promenio 10 stranaca. Ali, nije u tome bila glavna falinka, nego u domaćim igračima. Svaka ekipa ima tri dobra Islanđanina – mi smo imali jednog. I taj ima 20 godina, još nespremni klinac za taj nivo prve lige. Krpili smo se. Mi stranci smo morali da igraju po 36 minuta kako bismo bili u utakmici. Čim nas četvorica izađe iz igre, prednost pada. Normalno, na takvu potrošnju i tempo dešava se da padnemo u završnici, kad se rezultat lomi. Zato smo i ispali iz lige, što mi se u karijeri nije desilo. U poslednja četiri kola smo izgubili na ‘jednu loptu’, falila nam je jedna pobeda“, priča Đoković.

Prosečno je beležio 14 poena, sedam asistencija, 0,3 izgubljene lopte, 55 posto u šutu za dva, 37 posto za tri i 90 posto sa linije slobodnih bacanja.

„Pritom sam stalno šutirao teške šuteve u završnici napada, preko centara, iz driblinga u stranu...“

Nije pohvalio ni sudije.

„Nemaju pojma. Dnevnica im je 150 evra, mesečno uzmu 600 evra, pa moraju da rade i druge poslove. U poslednjih 10 kola svaki naš protivnik imao je 13 slobodnih bacanja po meču, u igri bez mnogo kontakta“, komentariše Đoković.

Dobra prilika za hrabre strance

Replikom „Hladno, ali standard“ iz filma „Lepa sela lepo gore“ mogao bi da se opiše kvalitet igrača s kojima se susretao.

„Stvarno ima odličnih Amerikanaca i generalno stranaca. Recimo, Deandre Kejn iz Makabija, Džeremi Pargo sa 39 godina u vrhunskoj formi. Niko od stranaca nije prezadovoljan, ali su plate zaista vrhunske i to ih drži da ostanu. U svakoj od najboljih pet ekipa imaš po dva reprezentativca Islanda, sa pristojnim brojem utakmica u nacionalnom dresu i redovnim učešćima u kvalifikacijama. Nema Islanđanina bez šuta. Ni klince koji uđu sa klupe ne smeš da ostaviš same na šutu“, rekao je Đoković i dodao:

„Promenila su se i pravila za strance. Ranije smo bili skuplji jer nismo iz EU, ali od ove godine se tretiramo kao igrači iz Evropske unije. Zato sada dovode mnogo više naših igrača, jer nas smatraju kvalitetnim“, navodi Đoković.

„U prvih pet-šest ekipa svi imaju profesionalne ugovore. Kod nas su samo stranci bili profesionalci, dok su ostali istovremeno radili i igrali“, kazao je Ilija.

Za razliku od košarkaškog znanja i pristupa igri, gde je Srbija daleko ispred, Island može da se podiči odnosom van terena.

„Organizaciono možemo da se ugledamo na njih, ne i košarkaški. Klubovi pre početka sezone moraju da imaju obezbeđen budžet na računu. Tačno znaju koliko novca imaju i u skladu s tim planiraju. Plate su redovne, bez kašnjenja. Ako prvi u mesecu pada za vikend, novac legne ranije. Sistem je veoma uređen.“

Intenzivna atmosfera u malim halama

U zemlji rukometa i košarkaške utakmice takođe su posećene. Sigurno su razlozi i sport u zatvorenom, te nedostatak drugih zanimacija.

„Sale su male, uglavnom oko 1.500 mesta, i skoro uvek su pune. Samo nacionalna hala prima oko 3.500 ljudi. Atmosfera je dobra jer je prostor mali, pa deluje još intenzivnije. Nema organizovanog navijanja. Sve je spontano, ali živo i zanimljivo. Nema klasičnih navijača, svi nose dresove, ali nema organizovanih grupa. Neko aplaudira, neko zviždi, sve je prilično spontano. Ali baš zato atmosfera bude posebna“, izjavio je Đoković.

I pored svih nedaća, Đoković je uspeo da izađe jači i spremniji, bogatiji za još jedno neverovatno iskustvo.

„Individualno, igrao sam zaista dobro i bio sam zadovoljan svojim partijama. Ljudi u klubu su to prepoznali. Međutim, timski nismo imali rezultate jer nije bilo jasnog sistema. Često se nije znalo ko šta radi. U jednom trenutku sam počeo da sumnjam u sebe, što mi se ranije nije dešavalo. Pitao sam se da li ja nešto radim pogrešno. Ali uz podršku ljudi iz struke shvatio sam da igram možda i najzreliju košarku u karijeri. Imao sam prosek od oko sedam asistencija uz manje od jedne izgubljene lopte po utakmici, što je odlično za takav tempo igre. Realno, statistički gledano, ovo mi je verovatno najbolja sezona u karijeri“, zaključio je Đoković, dodavši da već postoje ponude jačih klubova sa Islanda, ali da je trenutno fokusiran na odmor i dalje održavanje forme.

Za razliku od Džordža R. R. Martina, Iliji Đokoviću je lopta umesto pera u rukama, ali je i on ispisao svoju „Pesmu leda i vatre“. Martin još nije završio svoj „bestseler“, a i Đoković je spreman za nova iskustva kojima će popuniti nadolazeće prazne stranice svoje lične karijerne i životne sage.