Kraj karijere Svetislava Pešića - košarkaški psiholog i čovek koji je uspehe stvarao od nule

Svetislav Pešić je do skoro bio jedini aktivan trener koji je kao igrač i kao trener bio šampion Evrope i jedini je selektor koji je sa dve reprezentacije osvajao Evropsko prvenstvo.

U Nemačkoj ga mnogi smatraju najzaslužnijim za uspon košarke u toj zemlji, dok ga u Srbiji pamte kao poslednjeg koji je reprezentaciji doneo zlatnu medalju.

Malo je trenera koji su toliko puta bili uspešni stvarajući od nule. Za njega nije bilo prečice do uspeha, smatrao je da se iz poraza samo uči i da nikada ne treba izgubiti poverenje u svoj sistem igre. Jedna od najvećih odlika bila mu je to što je znao kako da priđe igračima i iz njih izvuče ono najbolje.

Kada je preuzeo Bajern iz Minhena u decembru prošle godine, sigurno je bilo onih koji su se zapitali do kada će popularni Kari trajati. On je sa 76 godina i dalje imao šta da ponudi evropskoj košarci.

Ipak, tri meseca kasnije najavio je odlazak u penziju, jer više ne planira da bude glavni trener, dok će u košarci možda ostati na neki drugi način.

Karijera Svetislava Pešića predstavlja jedan od najreprezentativnijih primera dugovečnosti i kontinuiteta uspeha u evropskoj košarci, ali i retku kombinaciju igračkog i trenerskog vrhunca.

Karijev košarkaški put

Rođen 28. avgusta 1949. godine u Novom Sadu, Pešić je detinjstvo i mladost proveo u Pirotu, gde je načinio prve košarkaške korake. Igračku karijeru započeo je sredinom šezdesetih, da bi potom nastupao za Partizan i Bosnu. Upravo sa sarajevskim klubom ostvario je najveći uspeh kao igrač - osvajanje Kupa evropskih šampiona 1979. godine, uz prethodne domaće trofeje.

Već tada su postavljeni temelji filozofije koja će kasnije definisati njegov rad - disciplina, taktička preciznost. Četiri decenije kasnije, Pešić iza sebe ima desetine trofeja i status jednog od najuticajnijih trenera u istoriji evropske košarke.

Po završetku igračke karijere, početkom osamdesetih, započeo je trenerski put. Već na početku rada u Bosni osvojio je titulu prvaka Jugoslavije, a potom se posvetio radu sa mlađim selekcijama, gde je stvorio generaciju koja će obeležiti evropsku i svetsku košarku.

Jedan selektor, dve reprezentacije, zlato

Kao mlad trener sa Jugoslavijom je bio šampion Evrope s kadetima (Gmunden 1985) i juniorima (Ruse 1986). Čuvena je njegova rečenica: "Mlad igrač je kao trska, brzo raste, ali se još brže slomi".

Vrhunac Pešićevog razvojnog ciklusa pre odlaska u Nemačku, dogodio se na Svetskom prvenstvu za juniore u italijanskom Bormiju, gde je selekcija tadašnje Jugoslavija dominirala i osvojila titulu prvaka sveta. U timu, koji su nazvali "Beli Harlem", tada su bili golobradi Aleksandar Đorđević, Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac.

Košarkaši put ga je zatim odveo na zapad u Nemačku gde će provesti bezmalo više od jedne decenije. Preuzeo je mesto selektora nemačke reprezentacije i 1993, u poslednjoj godini na klupi "pancera" osvojio je Evropsko prvenstvo - sportski uspeh koji do tada nije zabeležen u toj državi.

U nemačkom kontekstu, njegov značaj prevazilazi trofeje. Pešić se često označava kao ključna figura u razvoju moderne košarke u toj zemlji, jer je postavio standarde koji su kasnije omogućili kontinuitet rezultata i stvaranje konkurentne reprezentacije na svetskoj sceni.

Posle epizoda u Albi i Kelnu, gde se naosvajao trofeja, 2001. godine preuzima selekciju SR Jugoslavije i ponavlja uspeh kao sa Nemačkom. Osvajanjem Evrobasketa postao je i do današnjeg dana ostao jedini trener koji je to učinio sa dve različite reprezentacije.

Vrhunac reprezentativne karijere ostvario je na Svetskom prvenstvu 2002. godine u Indijanopolisu gde je selekciju SR Jugoslavije odveo do svetskog trona pobedivši Amerikance u polufinalu. Ujedno, Srbi ga i dalje pamte kao poslednjeg selektora koji je Srbiji doneo zlatnu medalju.

Ono što dodatno izdvaja Pešića jeste činjenica da pripada uskom krugu ljudi koji su evropski šampioni bili i kao igrači i kao treneri - sa sarajevskom Bosnom 1979. i kasnije sa Barselonom 2003. godine.

Od 2010. godine vodio je Crvenu zvezdu, Valensiju, Bajern Minhen i ponovo Barselonu, da bi selektorsku karijeru zaokružio jop jednom vrućom stolicom na klupi Srbije.

Mnogo kritika, ali dve medalje 

Kada je 2021. godine posle velikog neuspeha Srbije u kvalifikacijama za Olimpijske igre preuzeo selekciju, Pešić je svaki put isto govorio - uvesti red, disciplinu i vratiti povrenje u reprezentaciju.

Nije uspeo na prvom velikom takmičenju da ostvari ozbiljniji rezultat, jer je u osmini finala Evrobasketa 2022. poražen od Italije, a tri godine kasnije u istoj fazi takmičenja izbacila ga je Finska.

U međuvremenu 2023. na Svetskom prvenstvu u Manili sa "orlovima" od kojih je javnost imala nikad manja očekivanja u poslednjoj deceniji, uspeo je da stigne nadomak zlata, ali je u finalu poražen od "svoje" Nemačke.

Već naredne godine na Olimpijskim igrama u Parizu bio je protagonista po mnogima jednog od najboljih mečeva u istoriji reprezentacija između Srbije i SAD-a. Na kolenima su bili Amerikanci, koji su poslali ono najbolje što imaju na Igre, ali su na kraju najsitniji detalji presudili i promenljiv sudijski kriterijum. Nakon toga, "orlovi" su osvojili bronzu i revanširali se Nemcima za poraz u Manili.

Četiri godine - dve medalje i jedna utakmica koja je pokazala da Srbija može da stoji rame uz rame sa legendarnim Amerikancima. Da li je to malo? Vreme će dati odgovor, ali jedno je sigurno - Pešić je bio jedini koji je imao hrabrosti, volje i sposobnosti da pre pet godina krene da plovi nemirnim košarkaškim morem Srbije.

Jednom prilikom je rekao: "Život zahteva upornost i istrajnost" - on je to dokazao u prethodnih pola veka, a njegova veličina ne ogleda se u isključivo u trofejima, već u košarkaškom nasleđu koje je ostavio van terena.