Željkov pobednički mentalitet na delu, završena najbolnija decenija u istoriji Partizana

Željko Obradović u zagrljaju Matijasa Lesora, a onda i Džejmsa Nanelija, posle pobede nad Crvenom zvezdom u fenomenalnoj finalnoj seriji – slika je koju će navijači Partizana dugi pamtiti.

Partizan je posle 10 godina ponovo najbolja ekipa u regionu, a pobeda koja je izvojevana u pet utakmica protiv izuzetno kvalitetnog tima Zvezde, dugo neće biti zaboravljena.

Nije ovosezonski trofej u ABA ligi najveći ili najznačajniji koji su crno-beli osvojili u svojoj bogatoj istoriji, ali je jako bitan u ovom trenutku – to je pehar koji donosi nadu.

Nadu da ćemo i u narednim godinama gledati evropski Partizan, koji će pred više od 20.000 navijača u Areni rušiti pred sobom najbolje evropske ekipe.

Crno-beli iza sebe imaju fantastičnu sezonu. Malo je nedostajalo da se nađu na fajnal-foru elitnog takmičenja, a titula u regionu samo donekle je ublažila gorak ukus poraza od potonjeg šampiona Evrope.

A za tu sezonu zaslužni su igrači, navijači, sponzori, ali više od svih – Željko Obradović.

Najtrofejniji evropski trener prošle sezone vratio se na klupu crno-belih posle 30 godina i odmah probudio leptiriće u stomacima svih kojima je crno-bela boja u srcu.

Posle sezone bez trofeja, sezone tranzicije, Željko je ove godine pokazao da uz neometan rad, uz nezaobilaznu finansijsku potporu, i dalje u sebi ima mentalitet pobednika, koji mu je doneo devet titula evropskih šampiona u karijeri.

Igrači su postizali koševe, trčali i skakali za loptom, ali Željko je mozak ekipe, general koji u svakom trenutku zna koji vojnik šta treba da radi na terenu, učitelj mladićima čije vreme tek dolazi.

Ima Partizan u svom sastavu nekolicinu prekaljenih košarkaša – Panter, Ledej, Egzum i Papapetru bilu su dobro poznati košarkaškoj javnosti i pre nego što su obukli crno-beli dres, ali su tek pod vođstvom Željka Obradovića pokazali svoj puni potencijal.

Ali malo ko govori o mlađem delu ekipe – Smailagić, Trifunović, Koprivica i Madar rođeni su 2000. godine, a sa 23 godine su važni šrafovi u Žocovoj mašineriji.

Željko je sve to sastavio, oblikovao, trenirao, ulio preko potrebnu dozu samopouzdanja, što se najbolje videlo u duelima sa najboljim evropskim ekipama, uključujući i Crvenu zvezdu.

Deset godina patnje završeno je direktnom pobedom nad večitim rivalom, koji je dominirao u regionu u poslednjoj deciniji i bio jedini predstavnik Srbije na velikoj košarkaškoj sceni.

Titula u ABA ligi vraćena je u vitrine Partizana, sledi napad na onu drugu, važniju, koju crno-beli čekaju znatno duže – od Đorđevićeve trojke u istanbulskoj noći aprila 1992. godine.

Tada je Željko kao trener početnik uradio ono u šta niko nije verovao - sa golobradim mladićima, daleko od kuće, osvojio je prvu i jedinu titulu šampiona Evrope za srpsku klupsku košarku.

Pobeda protiv Zvezde u finalu ABA lige sigurno po značaju nije u tom rangu, ali je pokazatelj da se Partizan, sa Željkom na klupi, nalazi na pravom putu.

Na putu koji u narednih nekoliko godina vodi do povratka na evropski tron.

A ko bi bolje znao kako se osvaja Evroliga od Željka Obradovića.