Srpska igra sa dva Džokera

Odlazak srpskog košarkaškog stručnjaka Dejana Milojevića iz Mege u NBA obeležen je revijalnim mečom u maloj hali „Mega basket“ na Voždovcu.

Voždovčani mogu da se pohvale kako je upravo na njihovoj opštini, 12. juna 2020, nastala jedinstvena fotografija Nikole Jokića i Novaka Đokovića – susret i razgovor uz osmeh. Prvi put su ta dva sportska giganta viđena jedan kraj drugog u javnosti.

Tri godine kasnije, obojica su ostvarila snove, ispunili životnu misiju, ućutkali kritičare i doneli nam razlog da se osećamo ponosnim na bilo kojoj tački planete da se nalazimo. Osporavani, saplitani, kritikovani, blaćeni, fokusirani, disciplinovani, ustremljeni i najbolji kad je najviše potrebno. Šampioni.

Različitih karaktera i životnih priča, Novak i Nikola su stigli do vrha individualnog i timskog sporta. Viši stepenik od 23 grend slema i NBA prstena ne postoji. Promenili su životne navike, posvetili se karijeri, osnovali porodice, šarmantni taman koliko je potrebno van terena.

Novak Đoković – suveren mentalnog i fizičkog maratona

Nema osobe koja ne zna priču o Novakovom odrastanju, udaranju loptica u zid, ulaganjima roditelja u prvenca, počecima kod Nikole Pilića i Jelene Genčić… Novak je rano postao najistaknutiji i najuspešniji individualac u zemlji kolektivnog sporta. Uporan i besomučan rad, u spoju sa težnjom ka fizičkoj, tehničkoj, taktičkoj i psihičkoj perfekciji, učinili su ga teniskim Džordanom.

Retrospektiva njegovog puta, od prvih trofeja do rekordnog grend slema, iziskivala bi „Netfliksovu“ produkciju u maniru Poslednjeg plesa. Bila je to borba sa ličnim poteškoćama i pritiscima okoline u svakoj fazi karijere: prvo je bio stalni treći, uz senci Federera i Nadala; zatim se probijao njegov rival iz mladih dana Endi Mari; neizostavne povrede; izlazak iz senke Španca i Švajcarca; medijski naslovi na račun njegov stavova, čak i linč; želja da te prihvate na Zapadu, isticanje da si ti dobar, „kul“ tip, a ne varvarin sa Balkana…

Mladi Novak je bio zabavljač, šmeker, željan pažnje i aplauza, kao i svaki momak na izlasku iz adolescencije. Taj uzrast prati i temperament, zbog kojeg stradaju reketi i majice, gube važni poeni. Radikalna promena je usledila sa shvatanjem da se samo rezultati računaju i da svaku sekundu života treba usmeriti ka tome. Izuzetno mali broj osoba je spreman za to. Zato je Novakovo dostignuće tako impresivno.

Prelazi u maraton, ne u sprint. Ne dopusti protivniku da te slomi, već ga ti iscedi. Pet sati na terenu? Pet sati! Ali, ti ćeš izaći kao pobednik. Recept za to je optimalno stanje tela i duha. Čini ono što tebi prija, ne ono što je prihvatljivo. U procesu samospoznaje i potražnje za odgovorima, Novak je sarađivao sa guruima, psiholozima, lajf koučima, ekspertima za protok energije i emocionalnu inteligenciju. U organizam se mora unositi dovoljan broj kalorija i isključivo hranljivih materija. Postao je telesno dominantan, ne zbog mišićne mase, snage, brzine, nego zbog izdržljivosti i pokretljivosti.

Pretočio je sve nedaće u pozitivnu motivaciju. Nalazio novu motivacionu iskru, koja će kroz fitilj od mozga do desne ruke aktivirati eksploziv pri svakom udarcu. Zvižduci sa tribina i glasnija podrška rivalu postali su dokaz potvrde da nešto radi dobro. Samo neka nastave, postaće još bolji.

Vremenom, kako postaje šampion, uz poznate ličnosti u ložama, stižu i plodovi vrednog rada: sponzorski ugovori i nagrade za najboljeg sportistu na planeti. Ipak, fokus ostaje isti: tenis.

Ličnost Novaka Đokovića na terenu oličava vrhunac mentalne snage, mogućnosti i sposobnosti mirnog uma i borbenog srca. Igra se za svaki poen, nije gotovo dok se ne „overi“ meč lopta. Um je nadvladao telo, omogućivši mu da u sredini četvrte decenije bude i dalje na vrhuncu.

Nikola Jokić – prirodni talenat u plemenitoj službi kolektiva

Za razliku od Novaka Đokovića koji je mukotrpno radio iz dana u dan, izgubivši dozu spokojnog detinjstva, školovanja i ostalih životnih čari, Nikola Jokić je naizgled bezbolno, a opet ravnomerno, došao do vrha. Dok je Đoković oličenje kako pojedinac može da pobedi u borbi sa samim sobom, Jokić pokazuje kako se ispravno funkcioniše u organizovanoj sredini.

Nikoli se sve ovo nekako – desilo.

I o njegovom detinjstvu se zna. Buca iz ravnice u dilemi između košarke i konjarstva, koji svaki dan troši koka-kolu i bureke samo je jednog dana dobio poziv od najmoćnijeg košarkaškog menadžera u Evropi da potpiše za njegov klub Megu i Sombor i Novi Sad zameni Beogradom. Nije mogao  da uradi deset sklekova, ali je brzo učio. U hodu, sa lakoćom. Okružen veteranima, i pod mentorstvom braće i trenera, grešio je i kajao se zbog toga. Ti propusti dešavali su se na terenu, ne van njega. Nisu ga zavela svetla velikoga grada, ostao je veran svojoj devojci, sadašnjoj supruzi Nataliji, trenirao i igrao se košarke.

Tačno jedan vek jugoslovenske i srpske košarkaške tradicije oličen je u krupnom centru sa bekovskim tehnikama. Verovatno je tako i najlepše. Atipičnost. Jedinstvenost. Ekscentričnost. Od posleratnih pionira do Dejana Bodiroge i Miloša Teodosića, svi kvaliteti traženi i glorifikovani na ovim prostorima utkani su u „Sombor šaflu“. Šampion hladne glave, lucidnih poteza i šmekerskog ponašanja.

Ima svoj mir. Svi ga imamo, realno. Zašto bi on morao da bude drugačiji? Navikao se na mikrofone i svetla reflektora, potrebna mu je nekad tišina i ritmični zvuk topota kopita. Neko ide na pecanje, neko na termin sa ekipom, neko u streljanu, neko na džoging… Nikola ima iste porive. To dovoljno govori da deli iste vrednosti sa porodicom, lokalnom zajednicom i malim krugom dragih ljudi.

Komandant vojske, strateg koji zna svoje i protivnikove poteze i reaguje u sekundi, postavljajući saigrače u idealne pozicije po njih same, a da nisu ni svesni. Uvek korak ispred. Nadogradnja tela bila je nužna, jer je šteta da se takav talenat zbog manjka snage vraća na klupu. Ta leta bila su paklena ne samo zbog rada nego i zbog statusa najomraženije osobe u Srbiji tih meseci. Istrpeo je zarad dobitaka u budućnosti. Ispirali su jezik njegovim imenom oni koji nisu zavredeli da očiste boks njegovog konja Drimkečera.

Poput Novaka, i Nikola zna da se samo uspeh računa. Utakmica po utakmicu. Pobeda po pobedu. Nisu ga zanimale individualne pobede i MVP nagrade, on je timski igrač, sticajem okolnosti najtalentovaniji u ekipi. Često doda i kad može da šutne, ali gotovo nikad ne šutne, a da ne proveri da li ima nekog samog. Zato je i pravi timski lider primerom, odnosom, pristupom i znanjem. Nadmoćno dođe do tripl-dabla i onda, primera radi, ističe mladog Kristijana Brauna za presudnog igrača, najzaslužnijeg za pobedu.

Dok svi igraju brzo, on ima svoj ritam. Ne žuri nigde i uvek stigne na vreme. Tako je stigao i do NBA prstena.

S jedne strane vegan, antivakser, nepoželjni član svetskog establišmenta, a na drugoj korpulentni nezainteresovani konjar – ako bismo napravili siže etiketa koje su im lepljene.

Ta dvojica su glavni razlog zašto se svakog jutra budite i ležete nasmejani. Slika i prilika idealnih osobina kod Srba – prkosni, inteligentni, hrabri, lucidni, vickasti i neumoljivi. Ostvarenje srpskih snova. Svaki njihov minut na terenu je dar u kom samo možemo da uživamo.