Sudar lidera – Jokićev “socijalizam“ protiv Batlerovog “imperijalizma“

Denver i Majami sprečili su susret "titana“ – Los Anđeles lejkersa i Boston seltiksa u velikom finalu. "Blokbaster“ košarke je stopiran. Borba dve franšize za rekordnu osamnaestu titulu bila bi san-snova za NBA ligu.

Ipak, ime na dresu ne donosi pobede. Mora da se zasluži na terenu. "Monarhističke loze" NBA lige su teško poražene u finalima konferencija. Lejkersi su bar pre "metle“ imali odličnu sezonu, prošavši od plej-ina do treće runde, izbacivši prošlogodišnjeg šampiona Golden stejt. Seltiksi su dozvolili ekipi Hita da postane tek drugi osmoplasirani tim u finalu NBA lige.

Ono što čini dvoboje zanimljivima su suprotnosti stilova. Tome ćemo svedočiti u susretu Denvera i Majamija. Identitet tim ekipama daju upravo njihovi lideri, Nikola Jokić i Džimi Batler. Somborac spokojnog detinjstva među dvojicom starije braće protiv odbačenog Afroamerikanca, prinuđenog da od 13. godine nalazi novu porodicu.

Somborski socijalizam u Koloradu

Vojvođanska ravnica podarila je možda najboljeg igrača na svetu u ovom trenutku. Suprotan stereotipnom mentalitetu profesionalnog sportiste, gladnog uspeha i slave, Nikola iz noći u noć „vedri i oblači“ u najjačoj ligi sveta sa retko viđenom lakoćom i mirnoćom.

On je tu da svojim talentom doprinese ekipi. Svestan svoje snage, Jokić zna kad treba da ubaci preko 30-40 poena, a kada da preda loptu momcima u poenterskoj seriji, boljeg raspoloženja i pozicija za siguran koš.

Njemu se sve desilo nekako usput, slučajno, bez opterećenja. Od Mege, srebra na Olimpijskim igrama do rasta sa Denverom. Radio je mnogo na sebi. Fizička sprema kao jedina falinka usavršena je napornim radom preko leta, nauštrb reprezentativnim obavezama. Veština je uvek prisutna. Nesebičnost, neopterećenost statistikom i volja za asistencijama učinila je "Džokera“ idealnom osnovom za građenje konkurentnog tima.

Igranje u ekipi sa momkom koji će obezbediti posede skokovima, navesti veću pažnju odbrane, pa iskoristiti za proigravanje slobodnih saigrača. Nema osobe u NBA da ne voli takvu ličnost pored sebe. U svlačionici uvek spreman za šalu, razgovor, želi da pobedi i jednako mu pada teško kao i ostalima. Ne znače mu MVP trofeji i ol-star ordenje, bitno je da tim pobeđuje. Uvek se vrati na kraju dana svojoj supruzi i ćerki, a tokom leta svom u somborskoj ergeli ima svoj mali svet i oko njega Kineski zid.

Jokić je prvi među jednakima. Socijalizam na terenu. Deljenje dobara sa svima i ubiranje plodova uspeha na ravne časti. Lopta ne ide njemu, ne zbog strahopoštovanja, nego zato što ima prednost nad čuvarem. Ništa manje nisu važni ni Brus Braun, Kentejvijus Koldvel-Pop, Majkl Porter Džunior, Eron Gordon, Džef Grin i ostali igrači uloge. Ne provocora, ali uzvrati. Ne "laje“, ali "grize“. U presudnim momentima preuzima loptu i pojačava agresivnost. Najbolji primer za to je četvrta deonica treće utakmice protiv Lejkersa, kada je ubacio 15 poena, uprkos problemima sa ličnim greškama. Dok je boravio na klupi, druga imena su pokrenula seriju i preokret Nagetsa, a Jokić je svojim ulaskom doneo dodatnu opasnost.

Zajedničko dobro oličeno u lopti deli se tako da svi članovi zajednice budu zadovoljni, jer se poštuje utvrđeni sistem. Nagrada je stalan doprinos celog tima. Ako dobiješ loptu kad si sam, osećaš poverenje drugih, pa se u odbrani još više trudiš. Čak se i lucidnost Džamala Marija konstruktivno usmerila.

"Država blagostanja" Nagetsa je broj jedan na Zapadu. Rivalsko ponašanje ne prelazi granicu prljavog i neprijateljskog. Najbitnije je odbraniti se i krenuti u napad organizovano, oslanjajući se na najistaknutijeg pojedinca. Vožd, a ne kralj. Svi za jednog, jedan za sve.

Imperijalizam sa Floride i "general“ Batler

"Ne sviđa mi se kako izgledaš. Moraš da ideš“, bile su reči majke 13-godišnjeg Džimija Batlera, tinejdžera odraslog bez oca u predgrađu Hjustona zvanom Tombol.

Malolenti beskućnik selio se od druga do druga, rasut u komade, vezan samo loptom. Menjao bi mesto stanovanja na nekoliko nedelja i preostao mu je beg u košarku. Krov nad glavom i osećaj pripadnosti dobio je u porodici sa već šestoro dece.

Član Univerziteta Market, koji je do tada izbacio samo Dvejna Vejda, izabran je sa 30. mesta na NBA draftu 2011. od strane jakih Čikago bulsa. Pred draft je isticao da ne želi da ga ljudi sažaljevaju zbog njegove životne priče.

"Molim vas, znam da ćete nešto napisati. Samo vam tražim da me zato ljudi ne sažaljevaju. Mrzim to. Nema šta da žalite. Volim ono što mi se dogodilo. To me je učinilo ovakvim kakav jesam. Zahvalan sam na izazovima sa kojima sam se suočio. Molim vas, ne terajte ih da me sažaljevaju”, izjavio je mladi Batler za "I-Es-Pi-En“ pre 12 godina.

Niko mu nije davao bilo kakve šanse da se probije u timu šampionskih ambicija kao što su bili Bulsi u eri Toma Tibodoa. Proradio mu je "inat“. Mentalitetom uličnog psa, izdržljivog na udare vetrova, hladnoću i glad, Džimi je impresionirao Tibodoa izuzetnim zalaganjem u odbrani. Takve igrače Tibodo obožava. Korak po korak, od 2,6 poena do ol-stara za četiri godine. Postao je zvezda i pre svega igrač s kim niko ne želi da se kači. Ako mu se zameriš, spremi se da te igrački sroza u odbrani i napadu. Filadelfija i Minesota nisu bili dovoljno žestoki za njega, otišao je ne okrećući se nazad. Majami je postao njegov drugi dom. Sredina u kojoj se traži maksimalno zalaganje. Nema „tonjenja“. Izvlači maksimum iz svakog sastava. Pre tri godine su u "bablu“ stigli do velikog finala i ceo svet se uverio u Batlerove sposobnosti.

Ova sezona je ponovni vrhunac njegove karijere. Izgubili su od Hoksa u prvoj utakmici plej-ina, uspeli da preko Čikaga upadnu u doigravanje i onda kreće "teror“. Pali su najbolji timovi Istoka, Baksi i Seltiksi, kao islavni Njujork niksi. Ne samo da su ih izbacili, nego su uneli potpunu pometnju među članovima NBA elite. Milvokiju je Batler ubacio 56, pa 42 poena. Od tada je bilo jasno da se ponovo javio njegov plej-of alter-ego.

Džimi Batler je general s kojim želiš da ideš u rat. Onaj koji kaže "Za mnom!“, a ne "Juriš!“. Energija, samopouzdanje, vera i prkos zarazno se šire prilikom svakog njegovog čina na terenu na ostale legionare. Među njima su četvorica nedraftovanih: Maks Strus, Dankan Robinson, Gejb Vinsent i Kejleb Martin. Međusobno prepoznaju vatru u očima rasplamsanu glađu za dokazivanjem. Otpadnici uzvraćaju udarac, svrgavajući vlastelu na putu do trona. Osvajački ulete, naprave rusvaj, ostave pustoš i poruku narednoj meti šta se desilo prethodnicima. Nek se spreme kako znaju i umeju. Jedva ih čekaju. Potcenjivanje je skupo koštalo mnogo bolje opremljene i obučenije armije, sa priznatijim junacima, ali su naišli na protivnika bez straha u venama. 

Kako ne izginuti na terenu na čoveka sa onakvom životnom pričom? Bez mirnog detinjstva, navikao na izgaranje, borbu i pritisak. Imperijalistički se odnosio u svakoj fazi karijere, došao je po drugi put do poslednjeg koraka ka potpunoj vladavini košarkaškim svetom.

Vođa je osoba vanrednih kvaliteta, koji se ističe i postoji poverenje u njegovo donošenje odluka na putu do kolektivne sreće i uspeha. Mora da bude povezan sa svojim saborcima, da poznaje njihove vrline i mane i da u presudnim momentima učini potez koji će donesti prevagu. To čine Nikola i Džimi. Zato će oči čitave košarkaške javnosti biti uprte u njih dvojicu, a sladokusci igre pod obručima imaće naročit ugođaj u praćenju serije za najprestižniji trofej na planeti.