"Španski" recept koji Piksi ne sme da izgubi

Čim je postalo poznato ko će biti prvi rival Srbije u premijernom učešću u A diviziji Lige nacija, počelo se sa licitiranjem težine poraza uzdrmane srpske selekcije.

Španci su sa titulom prvaka Evrope i oreolom ekipe koja igra najdopadljiviji fudbal stigli u Beograd, dok je Evro u Nemačkoj, slično kao i Mundijal u Kataru, na srpski tim ostavio mnogo negativnih posledica. Većina ih ponovo nije imala veze sa taktikom.

Redom su na adresu Fudbalskog saveza Srbije stizali otkazi najiskusnijih igrača, a ni rutinski medicinski pregledi nisu doneli dobre vesti selektoru Draganu Stojkoviću, koji je morao da se osloni na veoma mlad i izmenjen sastav.

Sve prognoze slutile su na rezultatsku katastrofu, kojom bi bilo doliveno ulje na vatru, već rasplamsanu otkazima unutar saveza i govorkanjima o navodnom bojkotu selektora.

Međutim, kao što je to bio slučaj i protiv Engleske na Evru, Srbija je iznenadila kada se to najmanje očekivalo. 

Rezultat, sada za nijansu povoljniji, nije međutim bio najveće iznenađenje. Bio je to pristup koji je izostao još od kvalifikacija za Katar.

Od prvog minuta Srbija je kao retko kada u prethodnom periodu znala šta želi i kako do toga da dođe, u čemu je uspela uz litre prolivenog znoja, mnogo klizećih startova i veoma raspoloženog Predraga Rajkovića.

Očekivano, imala je Španija inicijativu, mnogo veći broj pasova, a na kraju i više udaraca ka golu, ali ostaje utisak da je Srbija kao retko ko u 2024. godini uspeo da sputa špansku napadačku mašineriju.

Iako je lopta često bila u njihovom posedu, nisu se Niko Vilijams i Lamin Jamal naigrali fudbala pored Koste Nedeljkovića i Veljka Birmančevića. Takođe, srpski defanzivci su svojim dobrim postavljanjem sprečili i klasičnu špansku razmenu kratkih pasova u zoni ispred kaznenog prostora, kojom "crvena furija" često pravi razliku protiv niskog bloka.

Pohvalna je bila i komunikacija između veznog reda i defanzivne linije prilikom prezuimanja neugodnih španskih napadača, koji stalno traže prostor između linija. Olmo je bio jedini koji je uspevao da prekine tu komunikaciju, ali bi zatim nailazio na zid koji je na kraju ostao netaknut.

Nikola Milenković i Strahinja Pavlović, a naročito novi štoper Milana, ponovo su pokazali  da predstavljaju budućnost reprezentacije na čijim spiskovima bi u budućnosti morao da se nađe i Strahinja Eraković.

Sa druge strane, problem koji je različitim selektorima godinama zadavao muke deluje rešen. Nedeljković je osim Vilijamsa, zacementirao i svoje mesto na poziciji prvog desnog beka, sa kog će ga teško ko pomeriti u narednoj deceniji.

Ivan Ilić i Saša Lukić proširili su pluća selekciji i omogućili Lazaru Samardžiću da u nekoliko navrata pokaže svoju, "orlovima" preko potrebnu kreativnost.

Birmančević je besprekorno odradio svoje nagomilane defanzivne zadatke, čuvajući pritom najopasnijeg španskog igrača, i uz izuzetnu srčanost obezbedio sebi mesto u startnih 11 u narednom periodu.

Andrija Živković je odigrao još jednu dobru partiju, začinivši je dodavanjem koje je španskim vezistima izostajalo čitave večeri, dok je Luka Jović na jastuku sigurno ostavio poneku misao o svom promašaju koji se retko viđa.

Osim njegove prilike, Srbija je pretila uglavnom preko kontri u čijim završnicama se uglavnom nalazio veliki broj igrača, ali bi uvek izostao bolji završni pas ili precizniji udarac.

Više od svega pak, a bilo je materijala, raduju želja i volja koje su srpski igrači pokazali tokom čitavih 90 minuta, oličene u svakom Birmančevićevom slavlju nakon uspešnih uklizavanja. A bilo ih je dosta.

Umela je i ne toliko brojna publika da prepozna borbeni pristup i svojom pesmom pogura Piksijeve izabranike ka dobrom rezultatu koji ne sme ostati izolovani incident.

Do sada su pozitivna iznenađenja bivala praćena gorkim razočaranjima, a priliku za promenu Srbija će imati u nedelju protiv Danske, kada bi mogla da napravi drugi korak ka oporavku od novog turbulentnog velikog takmičenja.

Prvi je bio siguran, koliko i neočekivan.