Maroko, 50 godina kasnije – sporne titule i dve istine afričkog fudbala

Najjednostavnije rečeno: Maroko je 1976. godine posle nerešenog rezultata sa Gvinejom postao šampion Afrike, a 2026. godine, nakon poraza u finalu, takođe je došao do titule prvaka kontinenta.

Čini se da istorija, ako se posmatra dovoljno dugo i iz dovoljno različitih uglova, retko ide pravo. Ona pre liči na krug nego na liniju: vraća se na iste tačke, ali nikada u istom obliku.

U fudbalu, koji je po svojoj prirodi igra preciznih pravila i nepreciznih tumačenja, taj kružni tok istorije postaje naročito vidljiv. Ako se jedan takav krug zacrta na mapi afričkog fudbala, u njegovom središtu pojavljuje se jedno ime koje se, u različitim epohama, vraća kao konstanta – Maroko.

Ne zato što je reč o jedinoj važnoj reprezentaciji sa ovog kontinenta, već zato što se upravo kroz njene slučajeve najjasnije ogleda jedna uporna dilema: gde prestaje igra, a gde počinje tumačenje?

Maroko, Gvineja i kontroverze Kupa Afrike 1976

Afrički kup nacija 1976. godine nije imao klasično finale. Završnica je bila organizovana kao finalna grupa od četiri tima, u kojoj su se svi međusobno sastajali, a pobednik se određivao zbirom rezultata, odnosno osvojenih bodova.

U tom sistemu, poslednje kolo je prirodno dobilo težinu finala, iako to formalno nije bilo. U susretu Gvineje i Maroka, računica je bila matematički prosta. Maroku je bio dovoljan bod, Gvineji je bila potrebna pobeda.

Igra je tekla u okvirima te napetosti, kao šahovska partija u kojoj oba igrača znaju posledice svakog poteza. Konačan rezultat, nerešeno 1:1, nije bio samo ishod jedne utakmice, već i završetak jednog takmičenja. Maroko je tim ishodom došao do titule. Bez naknadnih odluka, bez intervencija, bez sporova koji bi promenili zapisnik.

Rezultat je, u tom trenutku, ostao ono što jeste u svom najjednostavnijem obliku. Sudija meča bio je Njirenda Čaju iz Zambije.

Ipak, važan detalj je da su igrači Maroka napustili teren oko 80. minuta. Protestovali su zbog sudijske odluke nakon crvenog kartona Abdalahu Sematu, a na teren su se vratili nakon petnaestominutnog protesta.

Ahmed Makruh je postigao izjednačujući gol u 86. minutu čime je anulirao prednost Gvineje koju je doneo Šerif Sulejman u 33. minutu.

Taj čin, ma koliko kratko trajao, uvodi jedan drugi sloj. Onaj u kome fudbal više nije samo nadmetanje, već i komunikacija sa autoritetom, sudijom, sistemom. Petnaestominutna opstrukcija igre bila je samo podsetnik da fudbal nije zatvoren sistem. On je, naprotiv, otvoren prema spoljnim pritiscima, tumačenjima i odlukama koje ga okružuju.

I upravo tu počinje ono što će decenijama kasnije postati pravilo, iskustvo i institucionalizovana reakcija na slične situacije.

Maroko, Senegal i titula koja je odlučena van terena

U pola veka kasnijem finalu, Maroko se ponovo pojavljuje u centru događaja. Ovoga puta, međutim, ishod ne ostaje ograničen na ono što se dogodilo na terenu.

Maroko je u Rabatu igrao protiv Senegala, a utakmica je takođe bila obeležena prekidima i napetostima, a završena je pobedom Senegala 1:0. I to je rezultat koji bi u većini okolnosti bio konačan.

Senegal je preko Abdulaja Seka postigao gol u nadoknadi vremena, ali je on poništen zbog ofsajda. Ubrzo je Maroko dobio penal, što je izazvalo proteste selektora Senegala Pape Tijava, koji je pozvao ekipu da napusti teren. Ipak, Sadio Mane je ubedio saigrače da se vrate u igru. U nastavku, Brahim Dijaz je izveo penal "panenjkom", ali je Eduard Mendi odbranio, nakon čega je Senegal preko Geja iz kontre došao do vođstva i konačne pobede.

Sveukupna pauza u finalu je trajala oko 45 minuta. Žan-Žak Ndala iz Demokratske Republike Kongo je sudio finalnu utakmicu.

Dva meseca nakon završetka finala, usledila je odluka koja je preinačila konačni epilog. Maroko je postao šampion Afrike. Titula, dakle nije ostala isključivo proizvod igre, već i posledica intervencije institucija koje tu igru regulišu.

Tako se u istoj priči, ali u drugom vremenu, pojavljuje novi princip: rezultat više nije samo ono što stoji na semaforu po završetku meča, već i ono što može biti naknadno potvrđeno, preinačeno ili tumačeno.

Krug dileme

Afrička fudbalska konfederacija, kao i svaka organizacija tog tipa, nalazi se u stalnom balansu između dva načela. S jedne strane je potreba da se pravila primenjuju dosledno, a sa druge strane uverenje da se istina najpouzdanije utvrđuje na terenu.

Postavljene jedna pored druge, dve situacije ne daju jednostavan zaključak. U prvoj, pobeda je potvrđena na terenu, u okviru rezultata koji nije menjan naknadnim odlukama. U drugoj, konačni ishod je delimično oblikovala institucionalna intervencija, nakon što je igra već bila završena.

Ako istorija fudbala zaista ima kružni tok, onda se na njenim tačkama povratka ne nalaze isti događaji, već slične dileme. Maroko se u ovoj priči pojavljuje kao jedna od fiksnih tačaka oko koje se taj krug zatvara i ponovo otvara.

U oba slučaja, ishod nije samo rezultat meča, već i odraz načina na koji se fudbal organizuje, tumači i reguliše. I možda upravo u tome leži njegova trajna privlačnost. U činjenici da nikada nije do kraja određen, već se neprestano iznova definiše između igre, pravila i onoga što dolazi posle njih.

Ako se dve slike finala, iz 1976. i 2026, postave jedna pored druge, ne dobija se nužno jasan odgovor, ali se dobija kontinuitet dileme koja u fudbalu, izgleda, ne zastareva: da li je pobeda nešto što se osvaja, ili nešto što se na kraju potvrđuje?

Maroko je, i 1976. i 50 godina kasnije, sasvim sigurno bio na strani jedne od mogućih istina.