Partizan je mnogo bolji od Flore – ali to nije u punoj meri pokazao

Partizan je savladao Floru i, shodno dešavanjima u njegovoj grupi i konačnom cilju crno-belih, što uvek jeste prolazak grupne faze, ovaj meč je imao izuzetan značaj. Činjenica da je srpski predstavnik igrao protiv rivala od koga je bolji gotovo da jedva jedan ovakav meč čini manje zahtevnim.

No, uz sve to, ostaje činjenica da je Partizan gol Flori dao onako kako bi to, u svakom projektovanom scenariju, dao i mnogo boljim ekipama (boljim od Flore, ali i boljim od sebe, svakako).

U pitanju je tranzicija, brzi napad, probijanje odbrane koja nije puna, kontradijagonalno kretanje napadača kao metod demarkacije (Romelu Lukaku ovo, recimo, radi izvrsno) i naposletku pogodak koji je, praktično, i doneo ovaj trijumf.

Ali ostaje utisak da Partizan može da bude veći protagonista nego što to jeste bio u ovoj utakmici. Svakako je beogradski tim imao mnogo više kontinuiranih napada od rivala, svakako smo ih često videli protiv srednjeg, ravnog 1-4-4-2 bloka Flore, međutim teško je osporiti da razlika u kvalitetu u nekom smislu i nameće da taj odnos bude još izraženiji.

Ovde, važno je reći, pre svega govorimo o prvom delu susreta, kada je utakmica suštinski i rešena, pre nego što se, neumitno, u određenoj meri i "razvodnjila" u nastavku. 

Partizan je, iz svog 1-4-2-3-1 sistema, najčešće bio u 2-2/3-1 strukturi u prve dve linije svoje ofanzivne organizacije. Na boku je često rađena rotacija, koju je posebno popularizovao Bajern Hanzija Ditera Flika, sa bekom koji, prvo ulazi u kvadrat (Obradović i Živković u ovom slučaju), da bi, po prijemu lopte bočnog napadača crno-belih, baš on napao dubinu.

Problem je što je, a ovo se naslanja na pomenuto, bilo mnogo nepripremljenih napadanja dubine, koja često umeju da budu negativna odlika srpskih ekipa, ali mnogo ređe i odlika ovog tima Partizana.

Uz to, srpski tim je imao i određenih problema sa igrom iza lopte, pa je dozvolio nekoliko relativno opasnijih ofanzivnijih tranzicija rivalu. Da on sam nije imao određenih strukturalnih problema u ovim trenucima (nedržanje optimalne širine igrača na boku u završnici napada, čime je neispoštovan jedan od osnovnih napadačkih postulata), možda je mogao i da ugrozi gol Popovića.

Partizan je tim koji neće previše pažnje posvetiti ulasku u igru, koji je idealno sredstvo da se kreiraju nadmoćnosti nad protivnikom koje se onda, sukcesivno, prenose na gornje slojeve terena dok, naposletku, ne dovedu do samog gola protivnika koji se onda može ugroziti, opet sa dovoljnim brojem igrača i već unapred pripremljenom odbranom od potencijalnog kontranapada.

Mnoge ekipe Florine provenijencije ne izlaze dovoljno visoko u fazi odbrane da bi ovo bio faktor u utakmici, ali estonski tim to jeste činio i nekorišćenje toga deluje, prosto, kao propuštena prilika za još jasniju i komplentiju dominaciju.

Shodno svemu, svako pravo i pokriće u Partizanu imaju da budu zadovoljni, ali ni njima, sasvim izvesno, ne promiče činjenica da ovaj tim može još više i da je upravo taj prostor za napredak, možda više nego i tri boda, razlog za optimizam kada je nastavak sezone u pitanju.