Šerif – Real, jedno sasvim obično čudo

Bio jednom jedan Šer... Ne, ne može tako. Evropski poduhvati ekipe iz Moldavije (iz, striktno govoreći, Transnitrije, koje je, samo po sebi, specifično područje unutar ove zemlje) nedvosmisleno imaju bajkoviti kontekst. Ali ishod u nemaloj meri prikriva prozaičnost metoda kojim se do njega stiglo. Bajka, svakako, ali jedna veoma "nebajkovita" bajka.

Izuzmemo li kvalifikacije za Ligu šampiona – što radimo samo u svrhe konciznosti – Šerif je prethodno savladao Šahtjor iz Donjecka. U pitanju je ekipa koja, po dolasku Roberta De Zerbija, igra jedan od najprogresivnijih fudbala u Evropi, sa veoma kompleksnim zahtevima i principima unutar modela igre. Na sve to, to je model igre koji interpretiraju izvanredni fudbaleri, mahom Brazilci. To je ekipa koja je, ako ne de jure (bilo je nerešeno), onda svakako de fakto bila izrazito dominantna protiv Intera, šampiona Italije. 

Šerif je protiv tog i takvog Šahtjora slavio sa 2:0.

U redu, dešava se, lako ćemo se složiti.

Ali prosto ne biva da Real Madrid izgubi od tima koji aspirira da se domogne, možda, trećeg ešalona evropskih klubova. Četvrti put se tek desilo da ekipa koja prvi put igra na "Santijago Bernabeu" stadionu u evropskim takmičenjima tu i tada slavi – Juventus 1962. godine, Arsenal 2006. godine i Liverpul 2009. godine. Dakle, Juventus, Arsenal, Liverpul i – Šerif iz Tiraspolja.

Lester (eto jedne bajke bazirane na potpuno drugačijim osnovama) je još jedina ekipa koja je pobedila u svoje prve dve utakmice u Ligi šampiona.

U redu, ali kako? Šta je tajna? Suštinski, nema je. Šerif je kao mađioničar koji vam skreće pažnju na jednu stranu, ali ne izvodi nikakav skriveni potez rukom na drugoj strani. Nikakve, pa čak ni navodne magije ovde nema.

Jurij Vernidub je ukrajinski trener koji je stigao iz Šahtjora iz Soligorska, odakle je otišao par meseci pre nego što će taj klub osvojiti titulu u poslednjem kolu ispred BATE Borisova. No, radeći u Belorusiji, nije se isticao po mnogo čemu. U ovoj, kao i u još nekim fudbalskim kulturama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, veliki broj ekipa igra sa tri igrača u poslednjoj liniji. Njegov Šahtjor je igrao u 1-4-4-2 sa rombom na sredini terena, jedini u ligi. Ali sve to u veoma klasičnoj interpretaciji, sa klasičnim mehanizmima...

Šerif ni toliko ne ide u "drugačije".

Igra u ravnom 1-4-4-2 sistemu, branjenje u srednjoj zoni je njegovo osnovno opredeljenje, po osvojenoj lopti krenuće u brzi napad ili (ako je, naravno, lopta oduzeta nešto bliže svom golu) kontranapad. Zbog načina na koji se brani (za koji centimetar malo opširnije o tome) u završnici, koja se mahom realizuje po bočnim koridorima (gol Realu, gol Šahtjoru...), nema previše fudbalera. Veoma retko ima popunjenje sve tri vitalne tačke u protivničkom kaznenom prostoru. A opet, postiže golove.

Protiv Real Madrida, naročito, levi bek se podizao u dosta dobrom tajmingu u svim fazama i momentima igre (ne prerano, da bi bio "odsečen" od svojih saigrača, ne prekasno, kako bi u trenutku demarkacije napadao leđa, osobito Valverdeu, bočnom napadaču Real Madrida). Šerif je tada delovao opasno – naravno, samo "delovanje opasnim" u Madridu protiv Reala mora da potpada pod one fudbalske ciljeve o kojima svaki tim mašta.

Real Madrid je, sa svoje strane, delovao nepripremljeno. Ne postoji veći problem u fudbalu. Igrati loše je jedno, sasvim legitimno stanje, sa mnogo uzroka. Biti nepripremljen, makar i prividno, nešto je sasvim drugo i nikada nije nešto benigno.

Karlo Ančeloti je spektakularno uspešan trener, ali i trener kojem je uspeh donela jedna kameleonska crta. Sa Milanom je osvojio jednu titulu prvaka Evrope igrajući u 1-4-3-1-2, da bi, shvatajući kakve igrače u tom momentu, drugu titulu osvojio je koristeći "jelku", odnosno 1-4-3-2-1 sistem (sa Sedorfom i Kakom iza centralnog napadača).

Opet, u Real Madridu je osvojio titulu šampiona kontinenta igrajući 1-4-3-3, braneći se u ravnom 1-4-4-2 (Bejl se spuštao, Kristijano Ronaldo ni slučano nije, ali je imao Di Mariju i njegova tri plućna krila iza sebe).

Sada, prosto, u Realu nema istu količinu talenta koji mora da homogenizuje i, više nego ma šta drugo, usmeri i uperi ka protivniku. Jedan od najvećih trenerskih kvaliteta jeste raditi uspešno sa najvećim talentom, a Ančeloti je u tome jedan od najboljih u istoriji (u čemu se savršeno uklapa u seriju trenera madridskog Reala iz druge polovine pedesetih godina). Ali ako nema najbolji mermer na svetu, ono što on iskleše neće uvek biti remek delo.

No, vratimo se Šerifu... On izvrsno brani "igru na trećeg" (posebno važno protiv Šahtjora), jako dobro prepoznaje momente udvajanja na boku, drži optimalne defanzivne distance koje mu omogućavaju da, ne kompromitujući kompaktnost (vertikalnu i horizontalnu), vrši pritisak na nosioca lopte prema potrebi...

Sve je to lepo, ali ni po čemu, osim po konačnoj efikasnosti, izuzetno. Tolike druge ekipe rade to isto.

Real Madrid je najviše problema rivalu stvarao podižući Kamavingu između druge i treće linije, na način na koji to često Bajern iz Minhena radi sa Goreckom. Takođe, protiv niske zone Šerifa, Kamavinga je, tzv. "utrčavanjem kroz dve linije", napadao malu dubinu bolje nego ijedan njegov saigrač. I svakako je stvorio dovoljno da bi postigao barem gol više od suparnika.

Svako je, verovatno, video broj udaraca na gol Real Madrida na ovom  meču. On je, sam po sebi, inordinantno veliki (iako, važno je znati, u bazično statističko brojanje idu i oni udarci koji do gola ne dođu, odnosno koji bivaju izblokirani) i svakako bi u nekim uobičajenim okolnostima trebalo da proizvede više od jednog gola (i to jednog gola iz jedanaesterca).

Ali kudikamo merodavniji podatak jeste taj da je xG vrednost dva tima – koja meri zbirni kvalitet stvorenih prilika i koja može da potpadne pod napredniju fudbalsku "metriku" – suludo nesrazmerna. Real Madrid je, prema njoj, trebalo da postigne četiri gola (4.42 xG vrednost), dok Šerif postizanju gola nije smeo ni da priđe (0.31 xG).

Fudbal je sport sa veoma malim brojem poena i sreća – da, sreća – ima veći udeo i konačnom uspehu ili njegovom odsustvu nego u ma kom drugom sportu. I, oduprevši se razumljivom porivu ka romansiranju uzroka neobičnog, moramo priznati da ona svakako ima ogromne zasluge za sve ono što se dešava Šerifu ove sezone.

Ali, bez obzira na to i sve drugo pomenuto, bilo bi nerazumno (da ne govorimo da bi bilo nefer) time makar i pokušati da se išta oduzme od trijumfa Šerifa, svih prethodnih, ali posebno ovog protiv Reala.

Je ne suis que je izraz koji svakako nije validan samo u francuskoj estetici. "To nešto" je faktor koji u fudbalu, iako po prirodi nemoguće definisan, donosi rezultate. Šerif "to nešto" svakako ima i, očigledno, ima ga dosta.

Da li je u pitanju atmosfera unutar ekipe, sama silina momentuma sjajnih rezultata (započetih baš u Beogradu), sve to i još nešto nevidljivo svakome ko se nalazi sa ove strane vrata Šerifove svlačionice, nije moguće utvrditi i besmisleno je pokušavati.

Jedino što je moguće jeste da se vidi koliko će to trajati. Dokl će to ići. Koliko je još ostalo do Šerifovog neumitnog " i živeli su srećno do kraja života"...