Zgužvani Aca, verni navijači i šamaranje mladih fudbalera

Dok prilazim, vidim da jedan nosi imitaciju srpskog dresa na kojem piše: Jedan tim, srcem svim.

"Hej, zdravo...", pozdravljam ih da razbijem njihovu skromnost i malu nesigurnost.

"Dobar dan", odgovaraju. Jedan, pa drugi. Tiho, dok se prebacuju sa noge na nogu odajući nestrpljenje.

"Čuo sam da me čekate..."

"Da...", ponovo stidljivo njih dvojica.

"Hoćemo da se slikamo, može", pitam ih.

"Da..., hajde prvo ti." Živnuli su malo.

Fotografišemo se. Pitam odakle su. Iz Požarevca. Došli su da gledaju reprezentaciju.

"Jeste li videli igrače?"

"Nismo. Prošao je autobus. Nismo ih videli."

Došli su da vide fudbalere. Nigde nikoga. Samo njih dvojica tu. I dve devojke na ulazu u kapiju u kasno popodne. I pored poraza, njih dvojica su došla da uzmu autogram i mahnu igračima. Sada, sa ovim novim autobusima ni ne znate da li su igrači iza stakla ili ne, a kamoli da vidite da vam neko odmahne.

Nisu igrači izašli, potrebna im je koncentracija i mir. Poručujem dečacima da je najbolje da odu do hotela i sačekaju da se reprezentativci vrate sa treninga i pokušaju da uzmu neku fotografiju ili autogram na malom rastojanju od vrata autobusa do vrata hotela.

Nisam ni ja video mnogo njih. Tek nekolicinu. Hteo sam što pre da uradimo to što imamo i da idemo.

"Trening je zatvoren", javljeno je juče. Ekipi je potrebna koncentracija i mir. I potpuno sam saglasan da oba novinara i jedan snimatelj i ne treba da budu na trening u remete koncentraciju reprezentacije. Nema to veze sa željom da se prikrije taktika ekipe, jer pored pomoćnog terena stadiona "Nereo Roko", na kojem se igraju utakmice, postoji zgrada koja ima pogled bolji nego što je sa najboljeg mesta na tribinama. Neki stanari to koriste i postave stolice da gledaju trening.

Otišli smo nimatelj, Her Đole, (kaže mi danas da su ga neki zvali i Džekson) i ja da uzmemo dve izjave od igrača. Đole gunđa što ne može da snima. Kao što bi igrači igrali čitav dan fudbal, on bi čitav dan snimao.

"Šamar", kaže Milan Gajić na odgovor kako se oseća posle meča i kakav mu je utisak.

Ali dodaje da bi kao što se kompletan utisak o mogućnostima ekipe promenio u jednom meču, mogao da promeni i u drugom i vrati na staro.

Ima tu jedan problem, razmišljam dok on razložno i jasno objašnjava stvari. Uostalom momak je svetski prvak i šta god da se dogodi u njegovoj karijeri, on će uvek biti neko ko je bio svetski prvak.

Da, problem...treba da se popravlja protiv Nemačke, koja je favorit u grupi, koja je branilac titule.

I još jedan problem...mi sada moramo da dobijemo dve utakmice. Da biste bili prvak Evrope ne morate da pobedite u nokaut fazi takmičenja, možete da igrate nerešeno i da na penale prođete dalje, što je Gajićeva ekipa i radila na Novom Zelandu.

I još jedan...mi nemamo igru. Ne znam da li zato što nemamo ideju ili strast. Ali istina je da nije sve završeno.

Kaže jedan od igrača: "Jednu utakmicu smo odigrali loše i svi nas razapinju..."

Nema to veze sa tim da li ih neko voli. Čini mi se da su već to prerasli. Ali imam utisak da im je teško jer su izgubili poštovanje.

I zaista je istina, nije još sve izgubljeno. Mi svaki poraz doživljavamo kao tragediju, a ne nešto iz čega možda nešto možemo da naučimo. Držim da to može da uradi samo osoba koja je nezadovoljna sama sobom.

Brzo kupim stvari i odlazim sa stadiona, a Đoleta požurujem. I još ga tobože "savetujem" da je bolje da materijal šalje iz hotela, a ne sa stadiona. Hoću da se izgubim iz vidokruga bilo kome iz reprezentacije. Da mogu da ostanu sami sa sobom i koncentrišu se i imaju mir.

Sedamo u jedan sjajan beli auto, da ne govorim koji je (hoćete reklamu? lako možete pronaći moje kontakte) i odlučujem da malo podignem raspoloženje.

Posle sjajne kafe (i vi hoćete reklamu? možete me pronaći na istoj adresi kao i oni za auto) koju smo popili tako što smo se ušunjali u Uefine kancelarije napali smo i ono malo voća i slatkiša koji su stajali na stolu.

To je već malo popravilo situaciju iz više razloga. No, nebitno...

Da bih još popravio stvari, krećem u provokaciju.

"Šta sam ti sve obezbedio...", govorim više onako za sebe, ali toliko da Đole čuje.

"Šta...šta si ti meni obezbedio?!"

"Kako šta...Portorož, kupao si se. Trst, šetaš lepim gradom, kafa...", nastavljam.

Odmah me prekida, ne da da nastavim.

"Šta...šta...U Portorožu smo imali samo pauzu za ručak, radili pre podne, popodne, trening, slali materijal...Kafa, pa kafa je za sve na stadionu, ne samo za mene...Trst, jutros sam malo prošetao prvi put...Ti si mi obezbedio..."

"Nemoj tako Đole, pa znaš koliko si težak. Niko sa tobom neće da ide na putovanja, stalno nešto prigovaraš, težak si, obraćaš pažnju na sitnice..."

"Ko, ja!? Samo da ti kaže Đole, ako to ljudi misle, onda misle isto i o meni i tebi!"

Razlomi se se smeh onim istim lepim belim autom (...čekam...) dok idemo ka hotelu bulevarom nad koji se spušta prijatna tršćanska noć.

Ne pišem igračima, ne javljam im se. Koncentracija, mir.

Otišao sam da popijem kafu (...nemojte se javljati sa skromnim ponudama...)

Imao sam jutros uključenje u Jutarnji program.

Neposredno pre toga selektor reprezentacije Nenad Peruničić priča o tome kako su ekipu u jednom trenutku otpisali iz kvalifikacija, i praktično digli ruke od njih smatrajući da ne mogu da odu na Evropsko prvenstvo. Rekao im je u jednom momentu, igračima, da neka sada pokažu šta mogu i znaju, kada već više niko ne veruje u njih.

Nije to loše ni za ove momke ovde. Realno, otpisali su ih. Pogotovo ovde među fudbalskim svetom.

Njima je sada važnije da vrate poštovanje. A, kao što stoji na tetovaži Dejvida Bekama:

"Neka mrze, sve dok se plaše"

...momci imate priliku da vas se ponovo plaše. Tucite Nemačku; posejaćete i strah i poštovanje.

A, za to da vas vole? Ona dva dečaka iz Požarevca će vas voleti kad god date sve od sebe.

Zato, bre, dajte j....o sve od sebe i dosta više priče. Jedan tim, srcem svim.