Karte za finale kod preprodavaca u Madridu – da se "smrzneš"

Nalet toplog vazduha koji je prijatno zahvatio prvo lice, ruke pa potom čitavo telo je prvi utisak koji su putnici danas osetili po sletanju na madridski aerodrom.

Dugi red za taksi se brzo kretao tako da sam sa snimateljem Milankom Đorđevićem, poznatijim na RTS-u kao Đole, već oko 14.30 bio na putu ka stadionu Metropolitano. 

Madrid se nadao da će bar jedna španska ekipa biti u finalu ovogodišnje Lige šampiona, ali se desilo da će prestonicu okupirati Englezi, tačnije navijači Liverpula i Totenhema. 

Sportsko zdanje se nalazi blizu aerodroma i vrlo brzo se stiže do doma Atletiko Madrida. Na obodu stadiona stoje dva mlada tamnoputa i jedan bledi Englez. Oni kupuju, on prodaje. Oni bi ulaznice. On bi evre. Za šal. 

"Kolika je cena karte", pitam. 

"Osam hiljada...", odgovara najmlađi od njih koji drži natpis u potrazi za kartom. 

"Nemoguće..."

"Imaš kartu?"

"Ne, novinari smo. A koliko bi ti platio..."

"Tri hiljade." 

"Prošle godine je najveća cena da sam čuo bila dve." 

"Sada nije prošla godina." 

Istina, mislim se.

Pitaju odakle smo. Ne sviđa im se Matić. Brzo su izgubili moje simpatije. Saosećanje se nije vratilo ni kada sam čuo da su za smeštaj platili dve hiljade evra. 

Tražim od Đoleta da brzo idemo da radimo. 

"Čekaj, čoveče, pa nismo se ni raspakovali!"

Pronalazim Manuela Kosta, Švajcarac. Voli Rodžera Federera. Moj adut je takođe jak. Novak. (uostalom i rimuje se, molim lepo)

Adrenalin tera potrebu za hranom. 

"Možemo li da snimimo svlačionice?"

Manuel nas vodi u Liverpulovu. Na tabli ispisan sastav. Prekrižio sam Hendersona i napisao ime Vajnalduma. 

Kada sutra bude video pred trening, neće mu biti pravo. 

Vreme brzo prolazi, a Đole voli da namesti kadar. Oduvek sam govorio da je on više za film. I da snima i da režira. A mogao bi i da glumi, bez problema. Ne šalim se. 

Jurcamo od svlačionice do svlačionice. Presvlačim se na brzinu. Đole me ispravlja, namešta mi kragnu (to inače radi svakome), pomera me levo-desno... Ponekad mislim da se sigurno u sebi smeje kako se pomeram levo-desno po dva santimetra. 

"E još samoooo malo... Takooo... Ne mogu da verujem, čekaj samo sa prođe ovaj oblak..." 

Pamtim. 

Đole i ja smo vam na putovanjima kao lokalni mangupi.  

Mi ulazimo na teren i snimamo gde ne bismo smeli. Koristimo rasvetu velikih TV kuća, blefiramo da imamo pravo na to. Ulazimo u prostorije gde nemamo pravo, tražimo službeni prevoz iako nismo na listi... I ponekad uspeva. 

Meni je najvažnije da radimo. Njemu da izgleda dobro. 

"Volim te što si težak", kaže mi. "I ti si isti takav. Zato volim da radim sa tobom." 

Snimili smo skoro deo ceremonije (strogo zabranjeno), ulazili u VIP (verovatno zabranjeno), zaustavljali radnike (ako nije zabranjeno, ne znam šta je)... 

"Hajmo, Đole, pošalji taj materijal iz hotela."

Gladan sam, tražim da bude po mome. 

"Ko zna kakav je internet tamo. Moramo da pošaljemo odavde. Ne možeš da ideš." 

Pamtim ponovo. 

Oko 21.40 izlazimo iz pres-centra. Okreće se on i kaže: 

"Pa mi smo, čoveče, kao Englezi. Igraju finale, nigde ih nema. Ostali smo poslednji. A gde su bre oni, jedu sendviče na trgu i piju pivo."

Šaljemo Slobdanu Šarencu materijal. On zove: " A što niste izmontirali..." 

"E, Šareni...", kaže mu Đole. 

"Dobro, dobro, matori. Mi ćemo." 

Stižemo u hotel. Taksista pita da li znamo Karlosa Vivesa. Pevač. Njegov zemljak. 

"Iz istog mesta je kao i Karlos Valderama."

"Za Valderamu znam. Za Karlosa ne."

"Mui popular..." 

Verujem. Pušta nam pesmu. Ne uspeva da otera glad. Pogotovo kada vidim da je svaki mali restoran u kraju oko hotela pun. 

Da napišem tekst i idem da jedem. Ali ima toliko zanimljivosti...

Otišao sam.