Paunović: Motivacija i vera – formula za krov sveta

Veljko Paunović već četiri godine sa promenljivim uspehom sa klupe predvodi Čikago fajer, a nedavno je produžio ugovor na još tri godine. Za američki Prosoker govorio je o radu u Čikagu, ali i o trenerskim počecima.

"Organizujemo trening tako da se završi na zabavan način. Organizovana zabava, ali vrlo disciplinovana. Važno je da se igrači osećaju dobro da na kraju treninga i da žele sledeći dan ponovo da se vrate. Tako radimo svaki dan do utakmice", rekao je Paunović.

Najveći uzor u životu mu je otac Blagoje, koji je čak 44 puta igrao za nacionalni tim Jugoslavije.

"Moj otac je bio legenda. Kada je završio igračku karijeru, postao je trener. Tako da, na neki način, ja sledim njegov put. Njemu dugujem mnogo. On me je oblikovao, oblikovao moj način života. Takođe, donosio je odluke za mene koje su izuzetno važne. Toliko puta je donosio odluke koje su mi promenile život, da sam izuzetno zahvalan".

Veljko je još kao aktivan igrač odlučio da želi da se bavi trenerskim poslom.

"Već sa 26 godina počeo sam da razmišljam o trenerskom poslu. Počeo sam da osećam da svo iskustvo, sve pripreme koje sam imao tokom godina, želim da prenesem nekome. Još dok sam bio igrač, dobio sam trenersku Pro licencu u Španiji. Vodio sam akademiju Atletiko Madrida, kao i nacionalne timove Srbije, do 18, 19 i 20 godina starosti".

Sa omladincima Srbije postao je šampion sveta na Novom Zelandu 2015. godine, što je bilo veliko iznenađenje u fudbalskom svetu.

"Motivacija je bila najvažnija stvar. Svako od igrača bio je motivisan da postane uspešan kao čovek, da bude profesionalac kao igrač i to je nešto što smo birali. Ako već imaš priliku da budeš selektor, treba odabrati ljude sa kojima želiš da radiš i koje želiš da treniraš. To je najvažnije. Nije bilo lako. Okupili smo tim za koji smo od prvog dana verovali da mogu da postanu prvaci sveta. Uzor je bila generacija koja je bila na krovu sveta 1987. godine. Moj trener golmana u Fajeru, Aleksandar Sarić, bio je u tom timu. Rekli smo našim momcima da mogu da pobede".

Kada je postao trener, savete je tražio od Dijega Simenonea.

"Sastao sam se sa njim u ranoj fazi moje trenerske karijere. Bili smo saigrači u Atletiku. Zanimalo me je kako da se nosim sa igračima, odnosno njihovim različitim ličnostima. Rekao mi je da je igrač najvažniji. Treba da zadobiješ poverenje igrača i onda možeš da radiš šta god želiš. To je bio ključni savet".

Posao trenera nije jednostavan i podrazumeva konstantno usavršavanje.

"Veoma je izazovno. Gledaš mnogo fudbala, verovatno više nego ikad. Ali, moraš da se fokusiraš na pobede, na svoje igrače, protivnika... Teško je ponovo gledati fudbal kao učenik, ali je to izuzetno bitno. Dosta stvari učim u saobraćaju u Čikagu. Slušam audio knjige, učiš od iskusnijih kolega".

Transformacija iz igrača u trenera nije nimalo laka.

"Kada si igrač, misliš da znaš sve. A kada se povučeš kažeš: 'Uradiću sve što moji treneri nisu i pobeđivaću i pokazaću im kako sve treba da bude'. A, u stvari, nije tako. Kada postaneš trener shvatiš koliko stvari zapravo ne znaš".