Lepenski Vir zablistao u Italiji kroz akvarele Tatjane Karabašević

 Festival je trajao od 29. aprila do 3. maja. Recite nam nešto o tom festivalu akvarela.

"Ono što mogu da primetim je da je iz godine u godinu sve bolji i sve organizovaniji. Domaćini se trude, a oni su u tome veoma vešti, da svakom slikaru bude prijatan i ugodan boravak, a druženje konstruktivno i plodonosno. Tamo se stiču prijatelji i grade mostovi prijateljstva, spajaju se dve obale. Lepo je sresti drage ljude i upoznati nove. Iz Srbije je bilo radova naših 9 umetnika na zajedničkoj izložbi. Na monitoru na kom je bila moja slika, koju sam uradila na festivalu, pisalo je na engleskom: Lepenski Vir, mesto na kom sunce dva puta izlazi, jer sam tako nazvala sliku. Osim te slike, uradila sam i petla", kaže Tatjana Karabašević.

 Ponovo ste ukrasili Urbino?

"Ove godine u Urbinu obradila sam Lepenski Vir. Bila je za mene ogromna čast da naše najstarije arheološko nalazište bojama dočaram i pokažem svetu bogatstvo. Prošle godine je to bio Hilandar, pretprošle godine - kult pevca u Srba. Uvek pokušavam da predstavim Srbiju svetu, da im otkrijem lepote koje nigde nema. Katalog sa ove manifestacije šalje se u velike galerije, kao što je na primer, Albertina u Beču. Lepo je znati da na takvom mestu može da se vidi moja slika. Izlagala sam u Francuskoj, ali mi je želja da izlažem u Parizu. Nadam se uskoro", ističe Tatjana.

 Otkud ljubav prema bojama?

"Još od ranog detinjstva nosim u sebi talenat i ljubav prema crtanju, koje se kasnije razvilo u slikanje bojama. Inače, završila sam srednju arhitektonsku školu i arhitektura je umetnost. Radila sam u struci 18 godina. Kad sam ostala bez posla radila sam mnoge poslove, menjala gradove i posle sedam preteških godina ponovo sam se obrela u Majdanpeku. Tad, bez para, posla, roditelja, sa detetom od 17 godina i mužem... I pored toga što je naš jezik bogat, ja ne nalazim adekvatan izraz da opišem u kom sam stanju bila. Slučajno pronalazim stare papire, četkice i akvarel boje...I, tako, u beznađu, naslikam dve vaze sa cvećem. Objavim ih na Fejsbuk strani i prodam ih u istom trenu. Nisam se nadala. Jedino čega sam bila svesna, da ću za te pare imati tri ručka...tako sam nastavila da slikam. Lečila sam dušu razlivenim bojama i zarađivala za konkretne stvari."

 Poslali ste sliku na Bijenale akvarela SKC?

"U to vreme sam otkrila i konkurse. Prvi na koji sam poslala sliku bio je Bijenale. Dobila sam nagradu i nagradnu izložbu. Niko nije bio srećniji od mene. Ali je teško išlo na konkursima u mojoj Srbiji - odbijali su me uz obrazloženje da nemam Akademiju. I tad me prijateljica pita - ima li konkursa za izložbe u svetu, batali Kučevo i Veliku Planu... Pronašla sam ih i svojom umetnošću osvojila svet. Za slikanje akvarela nije potreban papir u vidu diplome, samo sigurna ruka i brz potez. Mnogi veliki slikari nisu imali taj papir.
Imala sam sigurno preko trideset samostalnih izložbi. Uvek nova tematika, a obrađivala sam petlove, Majdanpek (Kikandonska posla), Niš, Kladovo, Rusiju, breze, cveće, akt, narodne običaje i nošnju, staru Srbiju, ponajmanje pejzaže, ali slikam i njih. Svaka nova boja, četkica ili papir su nov izazov. Uradila sam rešenja za etikete vina vinarije Grabak iz Vrnjačke banje."

 Do sada ste imali više od 30 samostalnih izložbi, recite nam nešto o njima...

"Moje stvaralaštvo je u kontinuitetu zadnjih petnaestak godina. Počelo je međunarodnom izložbom "Lamine D' Acqua, un successo" u Breši, stecištu akvarela u Italiji. Nastavilo se mnogobrojnim izložbama, zajedničkim i samostalnim. Bila sam jedini predstavnik Srbije na festivalu u Kostariki 2016. godine. U septembru naredne godine bila sam pozvana na festival IWS Albanije "Albania super" i u decembru 2019. na festival IWS India "1st. Olympiart 2019". Posle toga izložbe su se nizale jedna za drugom: Moskva, Francuska, Bangladeš, Poljska, Japan, Austrija, Filipini, Malezija, Izmir (Turska), Italija, Čile, Madrid (Španija) i mnoge druge.

Lider sam IWS organizacije za Srbiju. IWS Globe je najveća svetska organizacija koja se bavi isključivo akvarelom. Lider sam Srbije u Urbinu. To je festival akvarela posvećen Rafaelu Santiju. Na "Urbino In Acquerello 2019" radila sam demo. Naredne godine 2020. cela Italija je slavila 500 godina od smrti Rafaela Santija, moj rad je bio i na toj izložbi. Takođe je moj rad bio sastavni deo projekta u Italiji posvećen Danteu i Božanstvenoj komediji. Uglavnom slikam petlove koji zauzimaju bitno mesto u kulturnom nasleđu moje Srbije. Radim tehniku akvarel, ulje i akril. U knjizi profesora Kamenka Markovića o savremenim srpskim slikarima, on piše o mojim petlovima. Na izložbi akvarela 2016. u SKC -u dobitnik sam priznanja i nagradnu izložbu koju su mi priredili 2017. Zvala se "Godina petla"."

 U Urbinu se osećate kao kod kuće?

"Radila sam 2024. radionicu sa decom "Pozdrav suncu" na trgu u Urbinu, u Italiji. Godine 2025. sam bila u timu koji je oslikavao zmajeve koje smo u sklopu festivala puštali da lete kao simbol mira. Prošle godine sam imala samostalnu izložbu u Nišu. Slikala sam Beogradsku kapiju. Radila sam nalepnice za kolekciju vina vinarije Grabak iz Vrnjačke Banje. Na Novosadsom sajmu 2022. godine dobila sam duplu zlatnu nagradu za taj projekat. Slikovnica za koju sam radila idejno rešenje i ilustraciju. Zove se "Pobuna", a izdao je doktor politikolog Zoran Milošević. Već četvrtu godinu radim autorsku izložbu "Omaž" posvećenu našoj IWS organizaciji, kao i dve izložbe koje imaju za temu kulturno nasleđe Srbije. Bila je "Obredni hleb", "Vuna-Pređa-Prelja" i ove godine će biti "Ognjište".

Dosta svojih radova posvetili ste problemu zlostavljanja žena?

"Nasilje nad ženama je postao problem savremenog, modernog i emancipovanog društva, koje je uzelo, nažalost, maha. Moji radovi su sastavni deo izložbe "Soul in exhibition" koju je podržavalo Ministarstvo kulture u Limi, izložba koja apeluje na prestanak nasilja nad ženama. Ista je bila i u Poljskoj i Srbiji. Radila sam onlajn demo za nekoliko škola u Indiji. Bila sam na više kolonija u zemlji i inostranstvu. Radim radionice sa školskom decom."

 Imali ste izložbu posvećenu dedi kozaku. U Vašim venama teče i ruska krv?

"Ja u sebi nosim ruske gene i ponosim se time. Značajnu samostalnu izložbu imala sam prošle godine u Ruskom domu, bila je posvećena mom dedi Alekseju Maksimoviču Šatalovu. On je bio kubanski kozak (rođen je u Kubanu). Njega su uhapsili i obreo se na ostrvu Lemnos, u Grčkoj. Kod sebe je imao samo tri zlatne kopejke, a u Krasnodaru su ostale tri kćerke i žena. Žena je umrla od gladi, a kćerke je podigla Pravoslavna crkva. Na Lemnosu su ga pitali da li bi pošao u Srbiju da gradi put. Sad se to zove "Ruski put". Ja sam istraživala i kontaktirala Ruse koji su znali podatke.To je put preko Krive Feje. Po završetku izgradnje tog puta on se obreo u Vranju, kao slobodan čovek - udovac.Bio je mašinbravar, po struci, i našao je posao u Nišu. Tamo je sreo moju baku, majku moje majke, pitao ju je zna li da kuva; rodila se ljubav i tako su stvorili porodicu. U Rusiju nije mogao da se vrati, za tadašnju komunističku Rusiju bio je izdajnik. Svake godine je slao molbu. Prvi put je otišao 1972. godine", završava svoje izlaganje slikarka Tatjana Karabašević.