петак, 14.11.2025, 12:39 -> 13:02
Извор: Јелена М. Ћирић
Oproštaj od Zdravka Šotre u Pragu
U udruženju "Lastavica" u Pragu, u četvrtak 13. novembra održan je komemorativni skup povodom smrti Zdravka Šotre, jednog od najznačajnijih stvaralaca srpskog i jugoslovenskog filma i televizije. U atmosferi posvećenog kulturnog kruga, okupljeni su se oprostili od reditelja čiji su radovi nadživeli epohu u kojoj su nastali, ostavljajući generacijama sliku o tome ko smo bili i šta smo želeli da postanemo.
Veče je započelo minutom ćutanja, čime su okupljeni odali počast Zdravku Šotri. Poseban ton večeri dalo je prisustvo Lordana Zafranovića, Šotrinog savremenika i svojevrsnog „brata po filmskoj misiji“, koji je svojim govorom otvorio prostor ne samo za sećanje, već i za razumevanje:
“Bio je lepotan, šmeker. Sjajan tip! Oženjen najlepšom ženom Jugoslavije, a uvek okružen lepim ženama. Svi smo mu pomalo zavideli.”
“Glumci su ga voleli, glumice obožavale. Naprosto je umeo sa ljudima.”
“Sve scene snimao je samo jednom. Nikada nije napravio nijednu repeticiju. Nikada! Naprosto je to umeo.”
Zafranović je povukao i paralelu između njihovih stvaralaštava. Njegov pristup je pristup svedoka istorijske traume: njegove slike su gorke, eruptivne, usmerene ka razotkrivanju nasilja i mehanizama zla. Šotra, s druge strane, bira „tihu“, humanističku perspektivu, onu koja gradi identitet kroz toplinu svakodnevice, humor, porodične odnose i sećanja.
Lordan Zafranović govorio je s dubokim poštovanjem i veoma emotivno, evocirajući mnoge trenutke poznanstva i prijateljevanja sa Šotrom, počev od upoznavanja u Beogradu 1971. godine, pa do poslednjih dana, kada mu je Šotra u amanet ostavio realizaciju filma o nestanku Kosova, koji sam, uprkos velikoj želji, nije uspeo da snimi.
Iako Zafranović i Šotra pripadaju različitim izrazima i temperamentima filmskog stvaralaštva, njihova dela se dodiruju u tački koja prevazilazi žanrove i estetike: u potrebi da ispričaju priču naroda kojem pripadaju i da u toj priči pronađu čoveka. Povezuje ih i vernost narativu zajednice. Obojica, svaki na svoj način, grade kolektivni identitet — ne kao apstraktnu kategoriju, već kao priču koja neprestano pulsira.
U toku večeri, prikazani su inserti iz nekih od Šotrinih filmova: Igmanski marš, Boj na Kosovu, Lajanje na zvezde, Ivkova slava, Zona Zamfirova, Šešir profesora Koste Vujića i drugih.
Skup u Lastavici završen je tihim razgovorima o scenama koje su obeležile živote mnogih. Potvrdila se istina, koju je Šotra svo vreme tiho nosio: da umetnost, kada je iskrena, nikada ne umire, već nastavlja da živi u svakome ko joj se vrati makar jednim sećanjem.
Коментари