Lekovita moć poezije Dragane Meseldžije

Ali, kako ova pesnikinja spada u one posvećenike koji u poeziji traže i pronalaze lekovita svojstva, od kojih potom spravljaju duhovne meleme za sopstvene slabosti i kolektivna posrnuća, čini se da joj objavljivanje zbirke veoma dugo nije bio prioritet. Time je još jednom potvrđena misao Branka Miljkovića, koji je govorio kako je „pesnik oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire“. I upravo zbog takve posvećenosti autorke, naša zajednica u Mađarskoj i srpska književnost uopšte, već decenijama su u situaciji da imaju veoma plodnu pesnikinju čije je stvaralaštvo, njenom voljom, uvek čekalo „neka bolja vremena“ da bude publikovano u formi knjige.

I ko zna koliko bi dugo ljubitelji poezije bili uskraćeni za jedno takvo izdanje, da izdavačka kuća ZiD Studio iz Budimpešte nije odlučila da najzad stavi tačku na ovo predugo čekanje i pruži nam na dar Draganinu zbirku pesama za odrasle. Imajući u vidu da srpska zajednica u Mađarskoj u okviru svojih mnogobrojnih institucija nema ustanovu koja bi se kontinuirano bavila izdavanjem knjiga i da se zato naši malobrojni književni stvaraoci, kako sami kažu, snalaze kako znaju i umeju kako bi čitaocima predstavili svoja dela, vredan hvale je najnoviji poduhvat ovog privatnog izdavača.

Samim naslovom svoje zbirke „Pamtim“, autorka diskretno poziva čitaoce da zakorače u njen poetski vremeplov i pridruže joj se na proputovanju kroz vreme. Većina pesama Dragane Meseldžije pripada refleksivnoj poeziji, a odlikuju ih rafinirana reminiscencija, izazovna polisemija i magija podteksta. Njena poezija je misaona, sa duboko emocijonalnim odnosom prema svemu proživljenom, bilo ono dobro ili loše.

U svom solilokviju, protkanom uspomenama i setom, pesnikinja nam kroz emotivno iscrtanu paralelu između vremena prošlog i sadašnjeg, kazuje o mirisima nedeljnog ručka i jednom drugačijem vremenu, koje joj „kao dobrote breme odmara na plećima“. Pamti dobrotu komšiluka „bez sebičluka i prostakluka, prostrtu iza otključanih vrata i širom otvorenih kapija, dobrih namera“.

U svesti čitaoca se, nakon ovih stihova, nižu slike dragih predaka. Vidimo ih kako jutarnju kafu ispijaju u društvu komšija, kojima su neretko jednog jutra bili domaćini, a sledećeg gosti, i tako decenijama. Bio je to način da i praktično pokažu ono o čemu su uvek govorili – da je dobar komšija blago, dragocenije čak i od krvnih srodnika. Tako se u našem narodu stvarala jedna osobena vrsta duhovnog srodstva. Bili su tu jedni za druge u prilikama i neprilikama, u vremenima dobrim i zlim; međusobno se podržavali i hrabrili, zajedno se veselili i tugovali, lečili jedni druge kada je trebalo, pa i glave zajedno spasavali.

U sudaru takvog vremena i ovog našeg, što „kao hladnih bisera niska šljašti, a tamni i dušu stiska“, autorka spas pronalazi u pamćenju dobrote, koja već milenijumima na svojim plećima nosi i od propasti čuva postulate ljudske civilizacije: „I sve što ne valja / prepravljam i kratim / a dušu greje / to dobro / što sećanjima / zaltim / i pamtim.“

Iako ih direktno ne spominje, pesnikinja nas posredno upozorava na pogubnost novih modela međusobne komunikacije i na snažan prodor ljudske hladnoće, koja preti da nas potpuno okuje i odvoji od čovečnosti kao naše suštine. Ostvarivanje ličnog interesa putem manipulacija danas je nešto što se toleriše, podrazumeva, pa i očekuje. Ne treba biti stručni analitičar, da bi se primetilo kako makijavelistički princip (“cilj opravdava sredstva”) u mnogim sferama postaje nosilac primarnog sistema vrednosti. Mnogi od nas ne biraju sredstva kojima će u prvi plan istaći sebe, kako bi iz tog isticanja ostvarili neposrednu korist, po pravilu na štetu nekog drugog. Postalo je potpuno nevažno kako će se osećati onaj ko je takvim ponašanjem pogođen.

Kroz izmaglicu sećanja, obojenu blagozvučjem i suptilnom euronijom, Dragana Meseldžija se u pojedinim pesmama direktno obraća dragim osobama, a posebno snažan pečat ovoj knjizi daju njena poetska kazivanja o majci. Moglo bi se reći da je pored naslovne pesme „Pamtim“, jedna od najsnažnijih, a time i nosećih u zbirci ona pod naslovom „Daljina“, u kojoj pesnikinja opisuje iznenadni susret sa svojom majkom:

„Zagrli me i steže / od zebnje neke, / teške, / daleke. / Dok gleda me ponizno / taj pogled me zaboli / i dušu mi ogoli. / Osetih se tuđom i dalekom, / i uplaših se te daljine... / Ona nespretno zateže / staru kecelju, / a ja se postideh / svoje svilene haljine.“

Ako su najveća slava naroda njegovi pisci, naša književnost, a posebno srpska zajednica u Mađarskoj, imaju razloga da budu ponosni. Pesme Dragane Meseldžije su, upravo zbog njihove snažne simbolike, univerzalnih značenja i humanih poruka koje nose, predodređene da traju i da nas, nakon svakog novog čitanja, učine boljim ljudima.