Susret tri jezika i jedinstvene emocije

Serija događaja "Svetska književnost", koju je pokrenuo Alit - udruženje Književne zadužbine u Cirihu (Alit - Verein Literaturstiftung) fokusira se na književnost autora koji žive u Švajcarskoj, ali ne pišu na nacionalnom jeziku.

Imali smo prilike da prisustvujemo veoma lepo organizovanoj večeri, književnice Dragice Rajčić, poreklom iz Hravtske, koja je poznata širim kulturnim krugovima u Švajcarskoj i na prostorima Srednje Evrope po svom književnom stvaralaštvu i zalaganju da se književna dela svetske literarture prevode i na ostale jezike, čuvajući tako kulturno nasleđe i gradeći kulturološke mostove koji spajaju nacije. Događaj je bio izuzetno posećen, a na pomenutoj večeri su predstavljeni dvoje pisaca koji iza sebe imaju nekoliko objavljenih dela, Vića Mitrović poreklom iz istočne Srbije i Suzan Saramanti poreklom iz Dijabekir provincije u Turskoj.

Program su vodili Dragica Rajčić i Jusuf Jesiloz. Autori su čitali svoja dela na maternjem jeziku a potom je publika čula i prevode autorskih dela, na taj način kroz fonetiku jezika prenesena je posebna emocija stvaraoca koji u dalekom svetu nosi komad domovine i ne prestaju da stvaraju - šireći i gradeći mostove prjateljstava.

Ovakvi programi daju primer koliko literatura spaja narode bez obzira koji jezik da govore, a Kuća literature se zaista trudi da neguje kulturu stvaralaštva svih naroda.

Vića Mitrović,  rođen 1961. u istočnoj Srbiji, studirao je političke nauke u Beogradu, a sada je poslanik u gradskoj skupštini Sent Galena, autor i prevodilac. Do sada je objavio pet knjiga. Kao sindikalac, dugo se bavio pitanjem migracija. Njegove knjige se bave životom u inostranstvu i evropskim tamnicama.

Roman Zašto muškarci plaču je zadivljujuća priča o dva neprijatelja koji koriste nišan da pronađu put do samootkrića i pri tome izgrade odnos koji samo život može da orkestrira. U toku večeri je govorio o svom romanu: Nebeska magija Vlaha, muški roman o vlaškoj magiji.

Suzan Samanti,  rođena 1962. u Amedu (Diiarbekir), živi u Ženevi. Piše romane, kratke priče i eseje na turskom, a od 1995. godine isključivo na svom maternjem jeziku, kurdskom. Njene knjige su prevedene na nekoliko jezika. Suzan Samanci na osetljiv način opisuje svakodnevni život Kurda, a takođe se bavi problemima ljudskih prava i jednakosti žena. Otkako živi u Švajcarskoj, dolazak u novu zemlju vešto je pretvorila u književnu temu.