Pedeset godina od otkrića Lepenskog Vira

Lepenski Vir - praskozorje svetske civilizacije

Iz peska dunavskih terasa pojavile su se, 16. avgusta 1967. godine, apstraktne i neobične figure. Arheolog Dragoslav Srejović, rukovodilac istraživanja, počeo je shvatati da ga je iskopavanje odvelo nekoliko hiljada godina unazad. Neočekivano se otkrio iz mraka Lepenski Vir, star 10.000 godina.

Na obalama zagonetne reke Dunav, otkrio se i čovek praistorije, čije figure predstavljaju prve monumentalne portrete u evropskoj istoriji. To je zasigurno najlepša i najskrivenija kultura praistorije.

Dok je u ostatku sveta, u prelaznom kamenom dobu (mezolit), život bio sveden na primitivno lovljenje i ribolov, na srpskoj i rumunskoj obali, u periodu od 9.500. do 5.500. godine pre naše ere, živela je sakralna kultura. U to vreme, Lepenski Vir je bio svetska kulturna i duhovna metropola. Čovek kao univerzalno biće započeo je svoj „civilizovani" razvoj upravo na ovom prostoru, nakon što je napustio pećine u kojima je obitavao od kraja ledenog doba (oko 20.000 god. p. n.e.) do oko 10.000 god. pre n.e, kada je vreme otoplilo.

U kulturnom sloju Lepenskog Vira, sadržane su najstarije projekcije misli, osećanja, uverenja i strahova. Realizam koji se tada razvijao u umetnosti pokazuje početak vezivanja za idole, što najbolje pokazuju primerci skulptura ribolikog izgleda kao aluzija na ribolov i plodnost, glavno zanimanje stanovnika Lepenskog Vira. Zapravo, dominirajuće ženske forme skulptura izražavaju najstarije duboko poštovanje Lepenaca prema prirodnim ciklusima rađanja i umiranja. Umetničko stvaralaštvo ovih ljudi predstavlja sam početak izražavanja kolektivne svesti.

Tadašnji ljudi, naročito, da se ne bi izgubili na pučini horizonta, neprestano su tražili Smisao. Spiritualnost stanovnici Lepenskog Vira su naposletku pronašli u trouglu kosmičke moći. Ne može se, zapravo, razumeti Lepenski Vir bez razumevanja figure trougla ili piramide. Geometrijski oblik trougla se neprestano ponavljao u Lepenskom Viru. Tačno preko puta Lepenskog Vira uzdizao se geometrijski pravilan trapez, brdo Treskavac, kao neverovatan astronomski orijentir za te ljude. Lepenska kuća-šator je takođe građena u obliku trougla trapezoidne osnove zasečena pri vrhu i svojim elementima ognjišta i žrtvenika bila je spona između onostranog i ovozemaljskog života. Taj čovek Lepenskog Vira je temeljno shvatao Kosmos u obliku trostrane piramide držeći da svet ima sferni koncept, što je tek mnogo kasnije u antičkoj Grčkoj sistematičnije artikulisao Pitagora.

Kultovi Sunca i mrtvih 

Konstrukcija kuće sferičnog oblika posebno je nosila značenje za izvedbu magijskih rituala stanovnika Lepenskog Vira. U centralnom delu nalazilo se ognjište. To je bio njihov mikrokosmos. Pitagorin model Kosmosa, kako navodi Živojin Andrejić, upravo je, ne slučajno, u svojoj sferi imao vatru - svetlost u formi trougla.

Naime, za stanovnike Lepenskog Vira rađanje novog života/svetlosti je bilo najbitnije. Međutim, verovali su da jedino duhovi mrtvih mogu da daju život deci ulaskom u njih nakon začeća. Zbog toga, Lepenci su nastojali da obredima pokraj ognjišta/stomak žene i žrtvenika/pupak, stupe u kontakt sa duhovima i podstaknu rađanje. Mrtvi su zbog toga sahranjivani skupljenim nogama u obliku trougla (jogi položaj) ispod ognjišta. Živi su stanovali sa pokojnicima, te se svet živih i mrtvih prožimao. Predak je stoga, bio važan tim ljudima, i veza sa podzemnim životom itekako je bila snažna.

Ovakav arhetip sahranjivanja najranije postoji kod indijske sekte Aghori,prema mišljenju Andrejića, koji štaviše i danas meditiraju sedenjem na leševima koje sahranjuju prekrštenih nogu. Za šamanističke prakse Lepenaca, kuća je bila ključna, ona je bila misterija života i smrti, odnosno ritualna konstrukcija.

Otvor na kupolastom pročelju kuće je takođe ne bez razloga tako dizajniran. Imao je svrhu da dopušta ulazak sunčevih zraka u kućni prostor prema različitim tačkama. Pri izlasku sunca, 21. juna, na letnju dugodnevnicu, kada se božanska bića lakše pojavljuju zbog „trijumfa svetlosti", otvor je tada uvodio sunčeve zrake u čitav prostor, a u zavisnosti od doba godine i potrebe za božanstvom, putevi svetlosti su se usmeravali i 21. marta, 23. septembra, kao i 21. decembra, što upućuje na beskonačnost (kolovrat). Kuća je dakle, sagrađena za obožavanje božanstva Sunca i mrtvih predaka. Inače, kupolu i lučnu konstrukciju kuće Lepenskog Vira čovečanstvo i danas koristi u gradnji hramova, crkvi, mostova i zgrada. Povrh svega, za izgradnju lepenske kuće korišćeni su isključivo prirodni materijali poput drveta, peska, pleve, blata, trske, gline, itd. Stoga, naselje Lepenski Vir je bilo živ i složeni organizam funkcionalno integrisan u ekosistem kao celinu. Današnjim rečima, funkcije naselja su neizbežno bile rezonantne sa obrascima održivog razvoja i zaštite životne sredine.

U zacelu, Lepenski Vir nije bio samo nekropolis, zbog života živih sa pokojnicima, već i heliopolis, zbog kulta Sunca koji su Lepenci modelovali simbolikom prostora kuća, a koje je kasnije postalo središte spiritualnosti mnogih civilizacija, naroda i tajnih društava.

Uzdizanje svesti čovečanstva

Sigurnost, za razliku od današnjeg čoveka, Lepenci nisu tražili u društvu, nego u prirodi. O sebi, čovek Lepenskog Vira nije mislio kao centru sveta, već o prirodi i svetu kao središtu svega postojećeg. Kosmos se posmatrao kao apsolutna i mistična stvarnost. U takvoj celovitoj slici, ljudi se nisu doživljavali kao bogovi. Čovek se zajedno sa prirodom uzimao kao krajnji cilj i mera svega. Tadašnji čovek nije bio prikriven društvenim lancima i zamračen zabludama. U odnosu na današnje vreme, ondašnji ljudi su imali svest o svetu kao zajedničkom domu u kome je upisana božanska poruka.

Ta snaga Lepenaca, ogledana u znanju o kosmogoniji, omogućila je čoveku kao biću da se duboko saživi sa prirodom, intuitivno oseti božanski red i tako pristupi organizovanju života, prema rečima Andrejića. Već je tada, prema njegovom kazivanju, čovek shvatio večni i nepromenjen red. Otkrivene pravilnosti biološkog ciklusa dale su stimulus razvoju sedimentiranog života zajednice što je pokrenulo brojne inovacije u proto-urbanizmu i poljoprivredi koje su i danas neizostavne.

Razvijeni su prvi elementi stočarstva i ratarstva, a započeto je pre svega sakupljanje i sađenje semena i korišćenje životinjskih stada. Pripitomljavanje životinja i revolucija u poljoprivredi osigurali su hranu i dali naseljima stalnost, uticajući sveukupno na povećanu seksualnost i produkciju stanovništva. Odnos između muškarca i žene se time izmenio, i stanovnici Lepenskog Vira su, formirajući stalno naselje, postavili temelje sadašnje civilizacije. "Ako bismo odstranili industrijsku revoluciju", tvrdi arheolog Boban Tripković, jasno bi bilo da jedino postoje kulturni sadržaji koji su nastali u Lepenskom Viru, „i traju sve do našeg vremena."

Tu su takođe napravljeni i prvi tragovi pismenosti. Znakovi Lepenskog Vira su vremenom formirali pismo. Pronađeni kameni žrtvenik, star 9.000 godina, sa grafizmima, koji liče na simbole i slova namenjeni za magijske rituale, u čijoj osnovi je takođe trougao, najverovatnije je osnova iz kojih je nastala azbuka kasnijih civilizacija. Arheolog Dragan Jacanović ističe da su grafizmi pronađeni na tom predmetu najstarije pronađeno pismo na svetu, predstavljajući „poruku koju je uputio prapredak i jedino je pitanje da li ćemo mi uspeti da je dešifrujemo".

Akademik Srejović je dobro zapazio da „Lepenski Vir pokazuje da Evropa nije morala da primi sa Bliskog Istoka stanovništvo i kulturu... novootkrivena kultura Lepenskog Vira je dokaz da je ovaj podvig učinjen u Evropi samostalno. Njeno neočekivano otkriće i njene izuzetne forme pokazuju da su naša znanja o putevima kulture još uvek ograničena."

Lepenski Vir je kao najstarija duhovna i materijalna kultura na svetu, zapravo, otkrio tajnu da je beli čovek iz Podunavlja krenuo da širi svoje civilizacijske tekovine od Srednje Evrope do Male Azije. To je, inače, istina o Evropi i Balkanu, koji nije uvek bio nazadan i zaostao.

Vinčanska kultura - kolevka svetske pismenosti 

Najveća snaga Lepenaca bila je sadržana u njihovoj komunikativnosti i mobilnosti, zasnovanoj na simbolima, znakovima, oznakama i ornamentima. Duhovnu i materijalnu poruku koju su stvorili pre 10 milenijuma poslali su potom drugima, a najplodnije je tu zaostavštinu prihvatila Vinčanska civilizacija, koja je takođe svoj centar imala u Podunavlju. Otkriće bogate i raskošne kulture Vinče dugujemo arheološkim istraživanjima kojima je rukovodio profesor Miloje Vasić od 1908. do 1934. godine.

„Tokom praistorije, Srbija je u dva maha bila kulturno središte Evrope", veli Dragoslav Srejović, tvrdeći da nakon civilizacije Lepenskog Vira, jedan milenijum kasnije, između 4.500. i 3.500. godine pre nove ere, teritorija Srbije „opet je postala kulturno središte praistorijskog sveta". Na području Beograda, u okolini današnje Vinče i Banjice, stvorena je par excellance kultura neolita. Količinom artefakata, preko stotinu keramičkih fragmenata, Vinča radoznalom ljudskom duhu postavlja nedokučivu zagonetku. Vinčini horizonti poseduju veliku, neodoljivu magnetsku moć, kako reče arheolog Dragoslav Srejović.

Prostor na kojem se prostirala ova kultura obuhvatao je osim teritorije Srbije, i delove današnje Rumunije, Bugarske i Makedonije. Nekih 150 kilometara od Beograda praistorijsko društvo vinčanske neolitske kulture obitavalo je i u Rumuniji, u mestima Turdaš i Parac blizu Temišvara, kao i u Karanovu u Bugarskoj. Od važnosti je podvući da je Vinča u kontinuitetu sa kulturom Lepenskog Vira. Povrh toga, procvat i dostignuća Vinče stavljaju je u ekvivalenciju sa razvojem čitave neolitske kulture (5.500-2.200 g.p.n.e). Neolit je, inače, period najdužeg mira u istoriji. Kulturne i ekonomske razmene kao i kretanja stanovništva stvorile su međuzavisnost između ljudi sa prostora Male Azije i Srednje Evrope, da konflikti i ratovi nikome nisu bili cilj.

Zapravo, u arheološkim slojevima neolita nema svedočanstva o militantnom duhu naroda vinčanske civilizacije. Po rečima arheologa Bobana Tripkovića, iz Vinče „potiču dokazi o postojanju razvijene razmene." Rat u neolitu je time bio obesmišljen, jer su ljudi tog perioda jedino bili usredsređeni na maksimiziranje prosperiteta. Znanje je tada afirmisano po prvi put kao moć. Pošto nisu gubili vreme u besmislenim ratovima, efikasnost tog društva omogućila je danas da posedujemo brojna znanja. Između ostalog, za vinčansku civilizaciju je svojstvena metalruška revolucija.

Pored obrade metala, stanovnici Vinče su razvili proizvodnju bakra i prvi su ga koristili za izradu raznih predmeta, instrumenata i nakita. Ogromno i napredno znanje se ogledalo i u preciznoj grnčariji. Napravljene keramičke i kamene figure imaju izgled humanoidnih bića sa ukrasnim zapisima i simbolima, kao nekakva tajna šifra ostavljena u istoriji.

Prva škola pismenosti u svetu

Najprivlačniji mistični arheološki detalj su utisnuta slova i simboli na keramičkim fragmentima. Profesor Miloje Vasić posebno je naglasio da se znaci pojavljuju u svim arheološkim slojevima Vinče dokazujući da osnivanje Vinče pada u doba s pismenošću, što pomera "praistorijsko doba, u doba istorijsko". Ali Vasić nije razvio dublju analizu. Međutim, neko jeste.

Profesor Radivoje Pešić revnosno je nastavio ispitivanja keramičkih nalaza. Rezultati njegovog istraživanja svedoče visokom stepenu pismenosti ljudi iz tog perioda. Pešić je doneo zaključak da se u Vinči nalazi početak svetske pismenosti. Ljudi vinčanske kulture su prema njegovim nalazima izgradili sistem od 48 znakova koji su bili u funkciji komunikacije. To je bilo pismo linearnog karaktera, kojim se čitalo s desna na levo, alfabetskog karaktera. Stoga, vinčanske artefakte možemo smatrati prvom školom pismenosti, starom 6.000 godina, „odakle je upravo pisana reč krenula u svet." Rani razvoj slovnog pisma u Vinči dakle, nosi preimućstvo nad kasnijim piktografskim, klinastim i hijeroglifskim pismom, koja su, zapravo, smatrana najstarijim i prvim pismima ljudske civilizacije. Vinča je time promenila „hronologiju i mesto porekla i rađanja svetske pismenosti." Kolevka pismenosti iz Mesopotamije time se pomerila ka Podunavlju.

Morfologija i fonetska vrednost vinčanskog pisma, štaviše, u saglasnosti je sa drugim pismima. Prema Pešiću, u pismu Brahmi postoji 5 identičnih slova, u kritskom linearnom 3, starofeničansko ima čak 10 istovetnih slova sa vinčanskim pismom. Starogrčko ima 12 identičnih slova. Takođe, u azbuci srpske ćirilice postoji ukupno 20 identičnih slova. Vinčansko pismo je, prema tome, bilo izvor pismenosti za mnoge civilizacije koje su preuzimale znakove. Ali najinteresantnije je poređenje sa etrurskim pismom (staro oko 2.700 godina). Kompletna etrurska azbuka, zapravo, prema Pešiću, potpuno je identična sa vinčanskim pismom.

To pitanje, ipak, predstavlja gordijev čvor u traženju odgovora na ovu misteriju. Nejasno je, pre svega, kako je etrurski narod, koji je inače naselio prostor današnje Italije oko 8. veka pre naše ere, iznenada doživeo razvoj i brzi uspon nakon svog dolaska. Koje je poreklo etrurske civilizacije? Pismo Etruraca u tome zadaje najviše problema. Kako je moguće, između ostalog, da sve karakteristike etrurskog pisma odgovaraju arheološkim materijalima pronađenim na lokalitetima u Srbiji i Rumuniji? Italijanski arheolog Frere ponudio je mišljenje da je vinčansko pismo jednostavno preneto iz Podunavlja na Apeninsko poluostrvo. Nakon nestanka vinčanske civilizacije, Etrurci su uspešno čuvali bogatstvo Vinče, održavajući i usavršavajući vinčansko pismo nakon dolaska na prostor današnje Italije.

1. Pismo Lepenskog Vira (8.000. godine pre n.e)

2. Vinčansko pismo (4.300. godine pre n.e)

3. Sumersko pismo (3.100.godina pre n.e)

4. Egipatsko (3.000. godina pre n.e)

5. Indijsko pismo (2.200. godina pre n.e)

6. Kinesko pismo (1.300. godine pre n.e)

7. Feničansko pismo (1.600. godine pre n.e)

8. Starojevrejsko pismo (900. godine pre n.e)

9. Grčko pismo (900. godine pre n.e)

10. Etrursko pismo (900. godine pre n.e)

Kulturni i duhovni horizont podunavskih civilizacija Lepenskog Vira i Vinče pokazuju da „rane civilizacije" ne mogu više biti dovođene u vezu sa Sumerom, Mesopotamijom i Egiptom. Snažne i čiste misli stanovnika Lepenskog Vira i Vinče sa njihovog uspinjanja na duhovnoj vertikali izražavaju najraniju formu ljudske svesti i sam početak ljudske civilizacije.

Upravo je svest najznačajnija odlika ljudske vrste koja ima univerzalan i trajan značaj, a Svest koja je nastala u Lepenskom Viru i Vinči, arhetip je današnjeg kolektivnog nesvesnog čovečanstva. Stoga, Evropa je rođena i rasla na geografiji Balkana.