Novoizabrani poslanik Srba u parlamentu Rumunije

Parlamentarni izbori, održani 6. decembra, bili su nesvakidašnji zbog situacije sa pandemijom. Pored toga, po čemu ćete ih još pamtiti?

Nesvakidašnji uslovi pod kojima su se odvijali ovogodišnji poslanički izbori bili su za sve, pa i za nas, veliko iskušenje i izazov, kome se trebalo prilagoditi maksimalno u datim okolnostima mera bezbednosti, iskoristiti raspoloživa sredstva medijske onlajn kampanje da što veći broj naših sugrađana izađe na izbore, ali ne po svaku cenu imajući u vidu da je naše biračko telo, pogotovo u ruralnim sredinama, starijeg doba, te smo pokušali da ga maksimalno zaštitimo i ne izlažemo nepotrebnoj opasnosti od zaraze. Videli smo da je izlaznost na nacionalnom nivou, a pogotovo na regionalnom (u Banatu), bila veoma mala, što je, donekle, uticalo i na naše direktne glasove u sredinama sa srpskim življem, odnosno, na postignute rezultate. Uprkos podloj kampanji pojedinaca i pokušaja da unište ono što smo godinama stvarali, bili smo dovoljno mudri da ne prihvatimo podele i, po ko zna koji put, potvrdimo sabornost i jedinstvo oko naše krovne organizacije. Potvrdili smo svi zajedno da je naša snaga u našem jedinstvu i sabornosti. Po postignutim rezultatima u Banatu bili smo ispred predstavnika mnogo većih i brojnijih manjinskih zajednica.

• Kada Vam poslanički mandat bude zvanično potvrđen i pristupite Domu poslanika Rumuni- je, koje ćete prioritete postaviti u Vašem delovanju?

Mesto poslanika ne gledam kao nagradu za ono što je neko od nas dosad uradio, nego pre svega, kao obavezu i dužnost da uradim više i bolje za naš narod. Kao poslanik Saveza Srba u Rumunskom parlamentu boriću se za jačanje prisustva Srba u centralnim institucijama, boriću se da sačuvamo ono što imamo i da ostvarimo sva svoja prava i za naše škole, i za našu Crkvu, i za naš Savez.

Za mene ne postoje mali ili veliki Srbi, male ili velike srpske sredine, meni je svaki naš čovek i svaka naša zajednica podjednako važna, nezavisno da li je reč o Pomorišju, Gornjem Banatu, Klisuri, Poljadiji ili Đerdapskoj klisuri. Uz dužno poštovanje svega što nas kao Srbe krasi, uradiću sve što je u mojoj moći da budem uz svoje sunarodnike i da im pomognem.
Biću, kao i do sada, prisutan u svim našim mestima, u stalnoj vezi sa svim našim predsednicima mesnih organizacija, kako bi efikasno i u najkraćem roku mogao da rešim bilo koji problem koji može da se u Bukureštu reši. Ne smatram da sve znam i sve mogu, ujedno očekujem konstruktivnu kritiku, sugestije i pomoć onih koji žele dobro srpskoj manjini u Rumuniji.

• Svedoci smo fenomena „odnarođavanja" Srba u Rumuniji. Gubi se jezik, naročito kod mladih. Da li je ovaj proces ireverzibilan ili pak može da se načini nekakav preokret?

Jezik jeste stub i temelj nacionalnog identiteta, a narod bez jezika nije narod, „odnarođavanje" i počinje gubljenjem jezika. Pogotovo kod mladih. Jedan sam od onih koji ne veruje da ćemo nestati sa ovih prostora iako su statistika i popis neminovni, ako je verovati Crnjanskom, bili smo ostatak ostataka i pre stotinu godina i uprkos svim iskušenjima i dan-danas trajemo i postojimo i verujem da će tako biti i u budućnosti. Verujem u potencijal i snagu naših mladih da se izdignu iz pepela i prekinu proces „odnarođavanja" pre svega uz podr šku i podsticaj svojih porodica, a naravno da ćemo mi kao institucija pružiti adekvatne programe i projekte da upoznaju i prihvate elemente srpske kulture i tradicije, podržaćemo i svaku dobronamernu srpsku inicijativu samih korisnika - mladih. Duboko verujem da ćemo u tome uspeti, jer u tom značajnom srpskom poslu nismo sami. Uz nas su i naša Crkva i ostale merodavne srpske institucije.

• U vreme globalizacije i digitalnih tehnologija, nacionalni identiteti se, uopšteno govoreći, fragmentiraju i sve slabije deluju kao identifikacioni faktor kod novih generacija. U kojim projektima vidite rešenje za mlade pripadnike srpske zajednice?

Tradicija, vera, istorija i kultura jesu elementi koji definišu nacionalni identitet. Smatram da kroz projekte, koji sadržajno promovišu prave srpske vrednosti, prilagođene nihovim potrebama, prihvatljive od strane mladih pripadnika srpske zajenice, možemo probuditi osećaj pripadnosti naših mladih srpskoj zajednici i rodu. Nije to uvek lako jer su i iskušenja u vreme globalizacije ogromna, stoga treba iskoristiti sva moguća sredstva, onlajn kanale digitalne tehnologije i pružiti, kao pandan globalizacijskim vrednostima, alternativnu varijantu nacionalnih vrednosti, tradicije, kulturne baštine i bogatog istorijskog nasleđa.

• Savez Srba i Vi kao predsednik ove ustanove dajete značajnu podršku obrazovanju na srpskom jeziku. U pitanju je obezbeđivanje prevoza đaka, stipendija, nagrada, ekskurzija, smeštaja i vanškolskih aktivnosti. Ipak, neki ponekad tvrde da jedina Srpska gimnazija u Rumuniji „Dositej Obradović" u Temišvaru, zarad poboljšanja kvaliteta nastave, treba da se ugleda na Srpsku gimnaziju „Nikola Tesla" u Budimpešti. Kako Vi doživljavate ove tvrdnje i da li ima mesta ikakvom poređenju?

Ako je škola i zdanje i znanje, onda nama trenutno pomalo nedostaje i jedno, i drugo. Smatram da je škola problem svih nas, roditelja, nastavnog kadra, srpskih institucija, organizacija i Crkve i da samo zajedničkim naporima i delovanjem možemo da očuvamo i održimo nastavu na maternjem jeziku. Moramo da budemo, pre svega, dovoljno mudri u svojim namerama i nastojanjima, da određenim brzopletim i nepromišljenim postupcima ne nanesemo više štete nego koristi našoj jedinoj prosvetnoj ustanovi. Problemi, koji se godinama gomilaju, ne mogu se rešiti preko noći. I nije korektno da krivicu tražimo u pojedincima jer smo svi pomalo doprineli takvom stanju. Pomoć koju Savez pruža jeste argument više za upis đaka u našu školu, ali očigledno je da nije dovoljna da ispuni sva iščekivanja i doprinese povećanju broja đaka u našoj Teoretskoj gimnaziji. Smatram da ne postoji jedinstveno primenjiv model, opštevažeći u svim sredinama, stoga ni model Srpske gimnazije „Nikola Tesla" nije primenjiv model za naše uslove, pre svega pitanje je da li bi prilivom đaka i nastavnika iz matice poboljšali kvalitet nastave ili bi to, kao što je slučaj u Mađarskoj, bio znak da nemamo dovoljan broj autohtone dece, što još nije slučaj kod nas. Smatram da treba da pronađemo sopstveni model i iskoristimo maksimalno sve zakonske pogodnosti i naklonost merodavnih resornih institucija u rešavanju ovog delikatnog, i za nas Srbe egzistencijalnog problema. Iskreno verujem da će novoformirano radno telo uspeti da ostvari obostrano prihvatljiv model očuvanja i poboljšanja nastave na maternjem jeziku.

• U Savezu Srba ste od samog osnivanja, na njegovom čelu ste sveukupno deceniju, a ove godine se navršava 30 godina postojanja ove institucije koja predstavlja kičmu srpske zajednice. Sa kojim se najvećim izazovima suočavao Savez tokom svih ovih godina?

Ponekad nas drugi podsećaju kakvi smo to mi kao organizacija i daju nas za primer svim Srbima zbog našeg jedinstva i sabornosti, zbog našeg nastojanja i upornosti da odbranimo i steknemo nova prava. Odgovorno tvrdim da je Savez kičma srpske zajednice, i to potvrđuje svakodnevno svojim delovanjem. Od nas samih zavisi kakvo će nam sutra biti i da li ćemo i u budućnosti umeti da se saborno okupimo oko naše krovne organizacije, jer samo tako možemo da opstanemo kao narodnost na ovim prostorima. Kada budemo shvatili da smo sami sebi najveći neprijatelj, i kada to prevaziđemo, biće nam mnogo lakše da ostvarimo sva naša prava i gradimo sigurnu budućnost.

• Kako gledate na ulogu Saveza Srba u budućnosti?

Savez je prerastao u jednu uglednu i cenjenu organizaciju, vrednu pažnje i primera, kako u domicilnoj Rumuniji, tako i u matici i svim srpskim zemljama u okruženju i rasejanju gde Srbi žive. Samo zlonamerni neće prihvatiti takvo činjenično stanje, a činjenica je da smo ustanova primerna po sabornosti i jedinstvu, prepoznatljiva po svojim postupcima u procesu vaspitanja dece i mladih u srpskom duhu - duhu svetosavlja i pravoslavlja, u duhu tradicije.
Dokazali smo da umemo sami da se izborimo za naša prava i da ista odbranimo, da umemo da budemo odlučni i istrajni u tom, ne tako lakom, putu očuvanja nacionalnog identiteta, naše tradicije, kulture, vere, ćiriličnog pisma i srpskog jezika. Našim delovanjem i do sada postignutim rezultatima, pokazali smo da hoćemo, možemo i umemo da okupljamo, stvaramo i gradimo bolje nam sutra. Od vitalnog je značaja da Savez, kao krovna organizacija, opstane i u vremenima koja nadolaze - sa sve većim iskušenjima, uvek na korist srpskoj zajednici. U budućnosti, Savez treba da čuva i gradi na solidnim temeljima bogatog kulturnog, istorijskog i duhovnog nasleđa našeg naroda. Vreme će pokazati da li je put kojim idemo pravi.

• Na koji način matica pomaže srpskoj zajednici u Rumuniji? Gde vidite prostora da se ta podrška i pomoć intenziviraju?

Matica jeste bitan element i podrška našoj zajednici i našim nastojanjima da opstanemo na ovim prostorima. Raduje nas da smo uspeli da se instituciono povežemo sa nadležnim istitucijama u Srbiji. To je, ujedno, i dokaz da matica u nama prepoznaje validnog partnera i ceni i poštuje sve ono što radimo kako bi u najboljem svetlu prikazali sve ono što nas kao Srbe krasi na ovim prostorima. Iako smo dokazali da umemo i možemo da ostvarimo svoja prava, pomoć matice je uvek dobrodošla i potrebna, to je za nas dokaz da nismo sami i potvrda da smo deo srpskog nacionalnog korpusa, a istovremeno i lojalni građani države Rumunije.

• Smatrate li da može doći do promena u politici prema nacionalnim manjinama u Rumuniji?

Primerena je politika Rumunije prema svim priznatim nacionalnim manjinama pa tako i prema srpskoj manjini. U svim segmentima, društvenim i političkim, postoji zakonski okvir koji omogućuje manjinama da ostvare svoja prava i potrebe specifične svakoj manjini. Sve ono što je do sada urađeno u Rumuniji je primer dobre prakse odnosa prema potrebama i zahtevima svakog od nas, a taj proces i dalje traje jer su pred nama novi izazovi koji zahtevaju adekvatna rešenja. Ima još dosta toga potrebnog da se uradi, stoga ne vidim da će na osnovu svega što je dosad urađeno biti radikalnih promena u politici prema nacionalnim manjinama. Očigledno je da bez adekvatne podrške države, većina manjinskih organizacija ne bi mogla da opstane, a samim tim postavlja se i pitanje opstanka same manjine.