Nedelja turske kuhinje – jela istog imena, a drugog ukusa i kako napraviti prave „bulgur ćufte“
„Sto je najstariji jezik zajedništva“, stara je poruka koju dele sve kulture sveta, a ove godine ujedno i slogan koji u svetu označava početak Nedelje turske kuhinje (Bir Sofrada Miras).Manifestaciju poput te imaju i druge popularne kuhinje sveta, kao što su italijanska i francuska.
U Turskoj,inicirala ju je supruga turskog predsednika Emina Erdogan inspirisana knjigom Turska kuhinja,objavljenom i na engleskom jeziku.
„Nedelja turske kuhinje za nas je prilika da podelimo srž turske kulture, njenu toplinu, gostoprimstvo i viševekovno nasleđe sa prijateljima u Srbiji. Sto koji okuplja ljude različitih kultura, tradicija i iskustava najmoćniji je znak zajedništva koji poznajemo“, poruka je turskog ambasadora Ilhana Sajgilija.
Srbima tursku kuhinju ne treba posebno predstavljati.Zajedničke su nam mnoge reči, muzički ukusi, pa i jela – sarma, punjene paprike,tikvice, musake, baklave, pite…Teško bi bilo svega se setiti, kao i izbeći raspravu ko je od koga „krao recepte“.
Ipak, razlike postoje, najviše u izboru začina, pa se zato jela koja smo kući možda nebrojeno puta jeli,u Turskoj doživljavaju potpuno drugačije.
Zato je u Beograd stigao poznati turski šef kuhinje Ozgur Kodža. Uz pomoć kuvara turske ambasade Nemanje Gužvića, odabrao je jela koja oslikavaju geografsku raznolikost Turske i koja su utkana u prošlost jer se generacijama pripremaju i simbolizuju porodičnu, ali i širu zajednicu. Obed počinje pićem koji je ovde starijim generacijama poznat kao napitak koji ublažava kašalj i bol u grlu, a u Turskoj je simbol odanosti i blagostanja – šerbet od ljubičastog bosiljka.
Dolmom se nazivaju sva jela s punjenjem od mlevenog mesa. Sarmice s vinovim lišćem, kod nas se ređe jedu, Grci ih pune pirinčem i dodaju obilje nane, dok je turska verzija imala fil od višanja, jedinstveni dodatak koji im daje svežinu i savršeno izbalansirani slatko-slani ukus.
Jagnjeće meso, baš kao i kod nas, neizbežan je deo svake svečane trpeze. Ovde ga prati obično krompir pripreman u masnoći od pečenja. U Turskoj to može biti keškek – sporo kuvana pšenica, simbol zajedništva i zajedničkog truda koji sporo kuvana jela svakako zahtevaju.
I dok Italijani imaju arančini – loptice od pirinča, poput ćufti s različitim punjenjima ili bez, turske kofte ili ćufte obavijene su bulgurom – prokuvanom pšenicom, a punjene mesom i lukom uz dodatak oraha, pistaća, i začina koji su tajna svakog kuvara.
Коментари