Doktor koji 30 godina istražuje umiranje, uveren je da oživljavanje više nije naučna fantastika

Parnijino tridesetogodišnje istraživanja o tome gde se život završava i gde počinje smrt učinilo ga je vodećim stručnjakom koji zastupa tezu da vaskrsenje više nije naučna fantastika.

Svoja otkrića je objavio u knjiz Lucidno umiranje (Lucid Dying) u kojoj iznosi ubedljive dokaze da oživljavanje mrtvih nije tako teško kao što možda mislimo, i njegovo istraživanje o tome šta se dešava kada svest nestane.

Parnija, inače Britanac koji se usavršavao u bolnici u Londonu, smatra da je ravna liniju na EKG-u (elektrokardiogramu) besmislena.

Možete da preokrenete smrt, i to nije samo želja, to je stvarnost“, kaže ovaj pedesetdvogodišnjak u intervjuu za Telegraf. „Ljudi su nekada mislili da nikada nećemo moći da letimo, a kamo li izvan atmosfere Zemlje. I da smo u to verovali, nikada ne bismo ni pokušavali.“

Smrt, dodaje, pati od strašno lošeg publiciteta. „Ako uklonimo tu društvenu oznaku koja nas tera da mislimo da sve prestaje, i sagledamo to objektivno, to je u suštini proces povrede“ – koji se, kako veruje, može lečiti.

Istraživanja sprovedena u proteklih pet godina jasno su pokazala da je naša ideja umiranja „jednostavno društvena konvencija koja nije u skladu sa naučnom realnošću“. Ova „nova granica nauke“, kako Parnija kaže, deluje bar malo revolucionarno, suštinski osporava jednu od dve životne neminovnosi (porez nažalost još uvek niko ne osporava). Ali on ostaje frustriran što postojeće teorije o smrti, koje su „ili zastarele i iskreno pogrešne, ili u najboljem slučaju neadekvatne i netačne“, opstaju s obzirom na istraživanja i alate koji su nam sada na raspolaganju.

U 2012, stopa reanimacije nakon srčanih zastoja u njegovoj bolnici u Njujorku iznosila je 33 procenta (u poređenju sa prosekom u SAD od 16 procenata). Parnija veruje da je njegov tim jedini na svetu koji pacijentima daje koktele lekova sličnih onima za koje je dokazano da uspešno čuvaju organe svinja nakon kardiopulmonalne reanimacije (CPR), koji su „značajno poboljšali preživljavanje".

Parnija, koji ima istoimenu istraživačku laboratoriju na univerzitetskoj klinici Langone u Njujorku, kaže da se mozak može spasiti ne samo u narednim satima, već i danima. U jednom slučaju otkriveno je da moždane ćelije zadržavaju punu funkciju 48 sati nakon što su uklonjene iz tela osobe – i pored toga što je bio smešten u led.

Poslednjih godina, ovakva otkrića su se iznenada pojavila i u velikom broju. Parnija citira studiju Univerziteta Jejl iz 2019. u kojoj je detaljno opisano kako su obezglavljeni svinjski mozgovi oživljeni do 14 sati postmortem kao jedan od najubedljivijih dokaza za ono što bi moglo da se uradi i kod ljudi. Druga studija koju je Jejl objavio 2022. godine pokazala je kako modifikovana mašina za srce i pluća u kombinaciji sa nizom lekova može da obnovi organe kod svinja. „Samo je pitanje vremena“ kada će ti isti rezultati prevazići barijeru svinja – ljudi, smatra Parnija.

Iako bi obećanje da ćemo preokrenuti smrt bilo ubedljivo, naša trenutna opsesija da osujetimo vreme je neizmerna. Suplementi i tinkture pune police u apotekama i reklamiraju se po društvenim mrežama, dok podkastovi sa zvezdama koje prkose vremenu imaju milionske preglede. Nedavno je ponovo privukla veliku pažnju vest o prvom evropskom startupu za krioniku, čije usluge dubokog zamrzavanja koštaju 170.000 funti po osobi.

Krionika tek treba da dokaže da je sposobna da vrati ljude u život (Parnija to naziva „poželjnim razmišljanjem“), s obzirom na to da je „ideja da je hlađenje tela dobra zaštita tačna“. On ukazuje na slučaj Britanke koja je doživela hipotermiju tokom planinarenja po Španiji 2019. godine, čije je srce prestalo sa radom šest sati dok su spasilačke ekipe pokušavale da je lociraju. „To je daleko više od vremena za koje ljude proglašavamo mrtvima“, napominje dr Parnija.

Ipak, nakon što je prebačena u specijalistički centar sa mašinom za ekstrakorporalnu membransku oksigenaciju (ECMO, koja preuzima funkciju srca i pluća kada telo nije u stanju da to uradi), ona je oživela. „Imala je sreće što su imali (ECMO). Oni su to uradili, nisu odustali od nje. Da su je odveli na neko drugo mesto, bila bi proglašena mrtvom.” (U drugom sličnom slučaju, žena je vraćena u život sedam sati nakon što je pronađena na hladnoći u parku.)

Povratak iz mrtvih

Ovi primeri su ipak izuzeci, ali Parnija tvrdi da ne moraju biti. Uglavnom, kardiopulmonalna reanimacija – CPR, koja je uvedena 1959. godine, ostaje naš jedini metod oživljavanja – uprkos činjenici da ima 10 odsto uspeha, a mnoge bolnice imaju ECMO mašine. „Zašto to raditi sa nečim što je tako inferiorno, što ili ne funkcioniše kako treba ili na kraju oživljava ljude, ali im ostavlja oštećenja mozga?“

Ipak, nije samo volja ta koja sprečava medicinske stručnjake da pokrenu misiju vaskrsenja sa punim radnim vremenom. S obzirom da su bolnice preopterećene verovatnoća da će odeljenja imati resurse i osoblje da budu uz krevet pacijenata 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, možda zvuči neverovatnije od ideje da se ljudi vrate od mrtvih.

Ali Parnija je ubeđen da je to moguće. Njegova fascinacija ovom temom počela 1994. godine, kada je čovek sa kojim je ćaskao sat ranije iznenada doživeo infarkt u bolnicu u kojoj je radio.

Prerano odustajemo

Doktor Sam Parnija napominje da zbog godina i pola on je pod velikim rizikom od srčanog udara. „Zato svima kažem, gledajte, uskoro ću imati srčani zastoj. I zgrožen sam tretmanom koji ću dobiti... Užasno je kroz šta moramo da prođemo ukoliko je intervencija moguća“, dodaje. „Ako dobijem srčani udar i umrem sutra, zašto bih ostao mrtav? To više nije neophodno."

Parnija ne veruje da svi koji umru moraju biti oživljen – pacijenti sa višestrukim zatajenjem organa očigledno nisu kandidati za produženje života. Ali mnogo je slučajeva da umiru ljudi koji su inače dobrog zdravlja. (Parnija navodi slučaj mlade majke koja je izbodenu na smrt u napadu na tržni centar u Sidneju ranije ove godine, ili one ubijene u ratu). 

„Samo vam treba neko da ode u operacionu salu, pronađe ranu, zašije je i ponovo vrati krv u telo“, kaže doktor. Svi oni koju umru mladi, a inače su zdravi, svi oni bi potencijalno mogli biti spaseni.

Za Parniju, ove ideje nisu jezive, već „pružaju nadu, zadivljujuće su i podstiču život“. Baš kao što bi se vraćanje ljudi u život putem CPR-a pre 100 godina smatralo naučnom fantastikom, „nemam sumnje da će u budućnosti ljudi koji bi danas bili proglašeni mrtvima biti rutinski vraćeni u život.”

Doktor Parnaja priznaje da je malo verovatno da će veliki pomaci na ovom polju biti u potpunosti zastupljeni za njegovog života, ali ostaje optimista.