Od bumera do alfe – razlike među generacijama uopšte nisu velike kao što se misli

Milenijalci, zapravo, ne žele da rade. Previše su fokusirani na tost sa avokadom i voćni frape sa čija semenom – samo su neki od brojnih klišea koje stariji od 50 godina pripisuju mlađim kolegama.

Pripadnici generacije milenijalaca ne ostaju im dužni i uzvraćaju horski: „Okej, bumeri!“ uz kolutanje očima i ponekom ironičnom primedbom o suviše strogim pogledima na svet koje, prema njihovoj oceni, imaju oni rođeni od sredine 1950-ih do sredine 1960-ih.

Mladima, izgleda, posao nije važan kao starijim generacijama. Ali nisu u pitanju samo generacijski jaz i razlike između bebi-bumera i milenijalaca. Između njih se nalazi i generacija iks čiji su pripadnici rođeni između 1965. i 1980. godine, a tu su i zedovci – rođeni u periodu od kraja 1990-ih do početka 2010-ih.

Za one koji žele da shvate razlike, na raspolaganju je mnoštvo knjiga i vodiča, a autori uglavnom imaju isti cilj – da objasne šta tačno pokreće određenu generaciju.

Koliko su zaista slični pripadnici iste generacijske grupe

Martin Šreder, profesor sociologije na Univerzitetu Sarland u Nemačkoj, takođe je dobio ponudu da toj kolekciji koja se neprestano širi, doda svoj rad.

„Izdavač mi je ponudio unosan ugovor za knjigu ako u njoj uspem da pokažem da milenijalci drugačije funkcionišu u odnosu na starije generacije“, kaže profesor Šreder.

Počeo je da analizira podatke koji su obuhvatali period od četiri decenije. S obzirom na to koliko je napisano o ovoj temi i koliko se tema redovno pojavljuje za razne diskusije, rezultati su bili iznenađujući.

„Nisam uspeo da nađem ništa što bi sugerisalo da stavovi prema poslu i karijeri mogu da se dovedu u vezu sa godinom u kojoj je neko rođen“, navodi prof. Šreder.

Slika milenijalaca sa 20-časovnom nedeljom koji sa plaže na Baliju rade „stvari za veb“ ili „nešto u vezi sa medijima“ je, u najboljem slučaju, kliše.

Predrasuda je i doživljavanje bumera kao zaposlenih na ivici sagorevanja, koji su zemlju i njih same učinili bogatim zahvaljujući tome što su decenijama radili 70 sati nedeljno, dok im je porodični život razoren.

„Naravno, kao što je to slučaj sa svim klišeima, i u ovim slikama ima zrnce istine. Međutim, kad bolje pogledate, razlike između generacija uopšte nisu toliko velike. Ono što se pokazalo bitnim jeste to u kojoj su fazi života ljudi kada ih pitaju o njihovoj radnoj etici ili njihovom odnosu prema poslu“, objašnjava Šreder.

Hipoteza o razlikama između generacija kaže da na stavove koje izražavaju pojedinci snažno utiče godina njihovog rođenja, a ne njihova starost ili godina (ili istorijski period) u kojoj su ispitani. 

Ako se uzmu u obzir poslednja dva efekta — poznati kao „efekat starosti“ i „efekat perioda“, onda „generacijski efekti“ postaju gotovo zanemarljivi.

Evo primera: 60-godišnjak se žali na 15-godišnjeg šegrta koji nije baš zainteresovan za noćne smene i rad vikendom da bi zaradio više i napredovao u karijeri.

„Ispostavilo se da ovo zapravo nije generacijsko pitanje. Ono što smo otkrili jeste da svi razmišljamo i postupamo drugačije nego pre trideset godina“, naglasio je Martin Šreder.

Ni posao nije više (važan) kao što je nekad bio

„Ne objašnjava i ne oblikuje naše trenutne stavove i razmišljanja naša pripadnost određenoj generaciji, već to najviše određuje faza života u kojoj se nalazimo kada nas pitaju o našem stavu prema poslu. Danas svako od nas drugačije razmišlja o svetu nego pre nekoliko godina. I to važi i za 15-godišnjaka isto koliko i za nekoga ko sada ima 60 godina. Ako pitate različite generacije u istoj životnoj dobi šta misle o poslu, videćete da su njihovi odgovori u suštini isti“, objasnio je Šreder.

Drugim rečima, posao nam danas više nije toliko važan kao što je bio u društvu pre 50 godina – i to je tačno bez obzira na to da li imamo 15 ili 50 godina.

Šrederovi zaključci imaju čvrstu empirijsku osnovu. Koristio je podatke prikupljene u Integrisanoj anketi vrednosti, kojom je anketirano skoro 600.000 osoba u 113 zemalja između 1981. i 2022. godine. Cilj profesora Šredera bio je da, između ostalog, utvrdi stavove anketiranih, ali i njihove vrednosti u vezi sa poslom i karijerom.

Rad profesora Šredera objavljen je u stručnom časopisu Journal of Business and Psychology.

Pored analiziranja motivacije za rad, Martin Šreder je ogromnu količinu podataka ankete proučavao kako bi bolje razumeo subjektivni značaj drugih faktora, među kojima je slobodno vreme, dobro iskorišćeno radno vreme, prilike za pokazivanje inicijative, više prazničnih dana, osećaj pojedinca da je sposoban da postigne nešto, da ima odgovoran posao, da ima zanimljiv posao, da ima posao koji odgovara sposobnostima zaposlenog, da ima prijatne saradnike i priliku da upozna prijatne ljude u svom poslu.  

Ključni zaključak je da generacijska grupa kojoj ispitanik pripada praktično nema uticaja na date odgovore. Martin Šreder vidi tri razloga za uporno održavanje „generacijskog mita“ na radnom mestu.

Prvo, mladi ljudi uvek su bili manje voljni da rade nego osobe srednjih godina, što podaci jasno pokazuju, i svi mi, bez obzira na starost ili godinu rođenja, sada plaćeni rad doživljavamo manje važnim nego što je to bio slučaj u prošlosti.

„Brkanje ovih efekata starosti i vremena rođenja sa generacijskim efektima, dovodi do toga da vidimo podele na generacije tamo gde ih, u stvari, nema“, ukazao je Šreder.

„Drugi razlog zašto (želimo) da verujemo u generacijske razlike izgleda da je 'generacionalizam' – novi '-izam' koji nudi previše pojednostavljen način objašnjenja sveta. Naš mozak voli da raspoređuje ljude po fiokama‘ jer nam to omogućava da vidimo našu društvenu grupu kao bolju od druge, zbog čega se osećamo dobro u vezi sa sobom. Ako nismo pažljivi, na kraju možemo doći u situaciju da koristimo neosnovane generalizacije koje nemaju utemeljenje u stvarnosti“, objasnio je profesor Martin Šreder.

Prema njegovim rečima, treći razlog zbog kojeg smo skloni da verujemo u generacijske efekte tamo gde ih zaista nema, je taj što je za neke ljude ova tvrdnja osnova za život.

Istraživači koji se bave mladima i razni „generacijski gurui“ nekada ignorišu naučna otkrića koja su u suprotnosti sa njihovim poslovnim modelom jer njihov prihod zavisi od nastavka prodaje „generacijski prilagođenih“ trenerskih sesija, knjiga i serija predavanja kroz koje pružaju savete i smernice o onome što je, u konačnici, mit maskiran u činjenicu.

S druge strane, to nije rizik sa kojim profesor Šreder mora da se suoči.

„Svako ko pokaže da nema smisla praviti razliku između generacija očigledno neće profitirati od toga finansijski. To je vrsta nalaza koja zahteva da se udubite i to duboko u podatke“, poručio je Šreder.