Zašto neke događaje, osobe ili informacije bolje pamtimo

Na vrh mi je jezika, ne mogu da se setim, kako nisam zapamtio? Ove rečenice povremeno izgovara svako od nas. Pamćenje predstavlja složen proces prikupljanja, čuvanja i kasnijeg korišćenja informacija. Od toga koliko nam je informacija korisna zavisi i koliko ćemo je dugo pamtiti.

„Karakteristika kratkoročnog pamćenja jeste da kao što mu kaže ime informacija ostaje relativno kratko vreme. Pre se radi o sekundama nego o dužem vremenskom intervalu. Ranije se mislilo da je količina informacija koje možemo da zapamtimo ograničena, čak se govorilo o nekim čarobnim brojevima – sedam informacija, plus dve minus dve. Danas preovlađuje mišljenje da ono ima granicu u vremenskom trajanju, ne toliko u količini informacija“, kaže prof. dr Dejan Lalović sa Filozofskog fakulteta.

Ponekad je dovoljan neki miris ili zvuk da nas podseti na događaj iz prošlosti. To je zato što i naša čula odlično pamte.

„Mi u nekom trenutku na čulni sistem možemo zaista da preslikamo celokupnu informaciju koja je u spoljom okruženju, i u vizuelni i u auditivni domen. Razlika između auditivnog i vizuelnog domena jeste što u vizuelnom domenu ta informacija kraće traje oko pola sekunde, plus minus, a u auditivnom domenu gde zapravo ona putuje je nešto duže – između dve i četiri sekunde. E sada, kako ta informacija i zbog čega nekada stvarno zapamtite bolje ili ne, zavisi nekada od toga šta uradite sa tom informacijom koja je u nekom trenutku kompletno dostupna“, objašnjava prof. dr Vanja Ković sa Filozofskog fakulteta.

Dodaje i da ukoliko se više obrati pažnja, npr. neka devojka ima šal koji je imala vaša baka, ta informacija koja je u tom trenutku u čulnoj skliznuti u dugoročnu memoriju.

„Neki deo, izvestan deo materijala prelazi iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje, a neki propada. Dugoročno pamćenje zavisi od njegovog domena može da opstane čitav život. Poznavanje jezika ako se njime koristimo, ako čitamo, beleži mali pad tokom vremena ili slično“, navodi prof. dr Dejan Lalović.

Postoje osobe koje imaju izuzetnu sposobnost vizuelnog i auditivnog pamćenja.

„Jedan od tih primera jeste priča o Mocartu koji je u Sikstinskoj kapeli prvi put čuo celu kompoziciju i mogao je celu kompoziciju nakon toga da iznese. Ili recimo možda manje poznat primer impresioniste Monea naročito, koga postavite pred izuzetno kompleksnim scenarijom vrlo kratko i kada se on okrene on može tu celu informaciju koja je bila u vizuelnom domenu u jednom trenutku da Vam preslika na platno“, kaže prof. dr Vanja Ković.

Mnoge podatke, brojeve ili imena zaboravljamo, mnoge, nama bitnije, pamtimo. Nadamo da će ova priča „skliznuti“ u vašu dugoročnu memoriju.