Hikikomori – kada je internet jedini prozor u svet

Nacionalni institut za istraživanja u Pizi izdao je izveštaj sa rezultatima istraživanja fenomena hikikomori u Italiji, koji uključuje 40.000 mladih. To su uradili u saradnji sa grupom „Abele“, koja je osnovana još 1965. godine, a istraživanje o mladima koji se izoluju od ostatka sveta vodio je psiholog i predsednik tog udruženja Leopoldo Groso.

Hikikomori se u Italiji definiše kao dobrovoljno povlačenje iz društva, i obuhvata mlade koji odbijaju društvene norme i zatvaraju se u svet sa sopstvenim pravilima. Tu se osećaju sigurno i bez osude svojih vršnjaka, koje su im često izazivale nelagodu i stid. To su mladi između 14 i 25 godina koji su u stanju da ne izađu iz kuće ili sobe i po deset godina.

„Ti mladi se ne pronalaze u kontaktu sa vršnjacima, nisu u stanju da stvore prijateljstva jer osećaju pritisak, osećaju da su izloženi kritikama zbog izgleda, ali ne zbog stvarnog izgleda već zbog slike koju oni sami imaju o sebi. Osećaju da su nevidljivi i beznačajni u očima drugih, pa neki od njih žele da šokiraju tetovažama po celom telu, pirsinzima, drečavom bojom kose, ne bi li bili primećeni“, kaže psiholog Leopoldo Groso.

„To polako počinje od jedanaeste godine i može da traje sve do sredine dvadesetih, jer su mladi danas na Zapadu često adolescenti i posle dvadesete. Današnje društvo je teško za mlade, nisu u stanju da izdrže ritam, poređenja i traže prostor u kome više neće morati da se upoređuju s drugima, osećaju veliki stid jer nisu prilagođeni, tako da se zapravo sakrivaju od drugih. U Japanu roditelji i ne viđaju tu decu, samo im ostavljaju poslužavnik s hranom ispred vrata“, dodaje psiholog.

Italijansko udruženje „Hikikomori Italija“, s doktorom Markom Krepaldijem na čelu, pruža podršku pre svega roditeljima, ali i mladima. Trenutno je 1.500 onih koji su se Udruženju obratili za podršku i pomoć i koji se osećaju bespomoćno. Često greše pa zauzimaju autoritativan ili previše zaštitnički stav prema ovim mladim ljudima, terajući ih da izađu iz svog sveta na silu ne razumejući njegovu patnju i šta je zapravo dovelo do izolacije.

„Roditelji kažu da su sve pokušali i više ne znaju šta da rade da bi poboljšali situaciju i da su učinili sve da njihovo dete izađe iz sobe ili kuće. Roditelji su zabrinuti, žele da njihova deca napokon izađu napolje, ali ne razumeju da prvo treba mnogo toga da učine da se ti mladi ljudi osećaju dobro, kako bi sami odlučili da ponovo učestvuju u socijalnom životu. Potrebno je da shvate šta je to što ih limitira, na koji način treba da razmišljaju, zašto pate“, rekao je osnivač Udruženja Marko Kapaldi.

„Greška roditelja je ta što se nisu u stanju da shvate da deci prvo treba da bude dobro da bi odlučila da izađu, već su koncentrisani na ono šta oni žele za te mlade ljude. Roditelji moraju da budu strpljivi, da shvate da je potrebno uložiti mnogo vremena, jer ta odbojnost dece prema realnosti nastajala je postepeno tokom njihovog života i ne postoje brza rešenja. Potrebno je da dete ponovo stekne poverenje u roditelje, a oni sami treba da se konsultuju sa psiholozima, koji će im dati smernice kako da se obraćaju toj deci, jer je svaki slučaj za sebe", objasnio je Kapaldi.

„Ovim mladima se može pomoći i zahvaljujući ulozi takozvanih sistersa, odnosno drugih mladih ljudi koji će pokušati da razgovaraju s njima sedeći ispred njihovih vrata, o temama koje mogu da ih zanimaju, ne bi li napravili te rupice kroz koje možemo da zavirimo u njihov svet, vremenom sve više i više“, kaže psiholog Grosi.

Zabrinutost i nesporazumi

Roditelji često krive internet jer su deca non-stop onlajn, naročito noću. Brine ih i to što zbog nespavanja i društvenih mreža ne idu ni u školu, dok je, prema rečima psihologa, u pitanju veliki nesporazum.

Internet je njima jedini dodir sa svetom i jedino su preko mreže u stanju da se prikažu društvu na način na koji žele.

Leopoldo Groso dodaje i da roditelji greše kada ih kažnjavaju i kada navode „da je za sve kriv internet“ kao i kada im prete da će ugasiti internet ili ga stvarno ugase. Groso kaže da je to pogrešno jer im je „to jedini prozor u svet“.

U pitanju je kompleksan fenomen koji roditelji vrlo teško prepoznaju i razumeju, ali, na sreću, u Italiji postoje udruženja koja pomažu prvenstveno roditeljima, koji tamo mogu da nauče kako s decom treba da razgovaraju.

U slučaju da misle da nisu kompetentni, treba da se obrate onima koji jesu, i koji će pomoći i njihovoj deci – polako, jer je u pitanju dugotrajan proces izlaska iz nezdrave situacije.