Zašto nam je tako teško da priznamo sopstvene greške

Greške se dešavaju na sitnicama, ali i u jako krupnim stvarima, na opipljivim greškama, ali i na moralnim ili etičkim temama. U svojoj knjiz Biti u krivu (Being Wrong: Adventures in the Margin of Error), autorka Ketrin Šulc grubo definiše grešku „kao odstupanje od spoljašnje stvarnosti ili unutrašnji uvid u naša uverenja“ – uz upozorenje da „greška“ ima višeslojno značenje da bi se tako lako uklopila u bilo koju definiciju.

Bez obzira kako grešku definišemo, činjenica je da svako od nas strahuje da ne pogreši ili okleva da prizna svoju grešku. Od malih nogu dobijamo poruke šta je pogrešno i šta ne bi trebalo da činimo, već kako treba da se ponašamo. Kako vreme prolazi, ova binarnost „stvara određeni nivo perfekcionizma kada nam je jako teško da pogrešimo, a da sebe ne doživimo kao osobu koja je inherentno pogrešna i počinjemo da vrednujemo svaku stvar koju uradimo“, napominje sistemski terapeut, Mo Ari Braun.

Šta nas sprečava da prepoznamo svoju grešku

Kako navodi Šulcova, „Osećamo da nešto nije u redu. Ali istovremeno imamo snažno osećanje da smo u pravu“. Tek posle mučne unutrašnje borbe uspevamo da prihvatimo činjenicu da smo u nečemu pogrešili.

Ono što nas sprečava da uvidimo svoju grešku se u psihologiji naziva teorija kognitivne disonance, kaže Adam Feterman, docent i direktor Laboratorije za psihologiju ličnosti, emocije i kognitivnu psihologiju. Kognitivna disonanca je kada su dva uverenja ili dela u suprotnosti ili kada su nam dela u suprotnosti sa uverenjima. (Na primer, pušimo uprkos tome što znamo zdravstvene rizike, ili lažemo uprkos tome što sebe smatramo poštenom osobom). Ovaj sukob obično dovodi do anksioznosti i osećanja strepnje.

„Veoma smo motivisani da smanjimo tu napetost“, kaže Feterman. „Uobičajen način kako se oslobađamo ovih osećanja je odbacivanje novih informacija ili prihvatanje ubeđenja koja nas u suštini aboliraju od greške. Dešava se i da zapravo usklađujemo svoje stavove ili ponašanje kako bismo se uskladili sa novim informacijama“. Ovo činimo ili tako što u obzir uzimamo samo informacije koje potvrđuju i opravdavaju naša već postojeća uverenja ili negiramo sve što je u suprotnosti sa njima. „Motivacija da smanjimo tu napetost vodi nas čak i do toga da se još jače ukopavamo i slepo držimo svojih uverenja“, dodaje Feterman.

Kada pogrešimo, rizikujemo društveno odbacivanje ili osudu. Kao društvena bića, stalno tražimo da budemo društveno prihvaćeni. Kada pogrešimo u nečemu to nas izlaže kritici naše okoline.

„Ono što sam video u svom istraživanju i u istraživanju drugih ljudi na ovu temu, jeste da je ljudima prva briga to što će im biti neprijatno ili što će ljudi pomisliti da su glupi“, kaže Feterman. „Priznanje da grešimo, čak i samom sebi, izaziva taj strah da će nas bližnji odbaciti“.

Fetermanovo istraživanje pokazuje pak, da priznavanje greške zapravo poboljšava našu reputaciju. Kada priznamo da smo pogrešili, drugi nas vide kao druželjubivu i prijatnu osobu.

U svojoj laboratoriji, Feterman je proučavao da li će svest o tome kako će naše priznanje greške uticati na reputaciju u društvu uticati na to da li ćemo biti spremniji da priznamo. „Tako da pokušavamo da suptilno podučimo ljude o našem sopstvenom istraživanju, a zatim da vidimo da li to utiče na to da li će priznati da su pogrešili i u drugoj situaciji“, kaže istraživač.

Poziv za buđenje

Priznanje greške može se desiti jako brzo, kao na primer kada shvatimo da smo na nekom događaju potapšali po ramenu pogrešnu osobu, ali može biti i dugogodišnji proces sporog uviđanja kako smo nekada gledali na neke stvari.

Dok je odrastala, Ana Čiranova je imala specifičan skup stavova: „Mislila sam da su siromašni ljudi lenji i da u vladi sedi gomila birokrata levičara koji izigravaju Robina Huda sa našim novcem“.

Kada je diplomirala na fakultetu, recesija je bila na vrhuncu. Radila je tri posla, od kojih nijedan nije nudio zdravstveno osiguranje, iznajmila je stan sa cimerima i paket instant nudli razvlačila na dva obroka. „Prilično sam brzo naučila da ponekad, bez obzira na to koliko naporno radite, postoje sistemski propusti koji vas sputavaju“, kaže Čiranova, koja sada vodi sopstvenu kompaniju.

Ponekad formiramo nova uverenja koja zamenjuju stara, poput Čiranove, ili prosto shvatimo da smo zalutali i da se naše putovanje koje je trebalo da traje dva sata, zbog par pogrešnih skretanja pretvorilo u sedmočasovnu avanturu. Samo sistematsko predstavljanje dokaza koji prkose našim uverenjima može pomoći da se igla pomeri ka pozivu za buđenje, kaže Feterman. „Vremenom će, činjenica za činjenicom, početi da narušava naša ubeđenja“.

Da bismo došli do ovih spoznaja, Braun kaže da moramo biti otvoreni za činjenicu da se i nama može desiti da pogrešimo i da pokušamo da ostavimo svoj ego po strani kako bismo prihvatili da živimo u svetu punom zamki ili da dozvolimo sebi da promenimo mišljenje.

Prirodno je da se branemo ili da tražimo izgovore zašto smo pogrešili, ali „ove strategije za skretanje odgovornosti za naše greške stoje nam na putu da se produktivnije odnosimo pema greškama“, piše Šulcova. Priznati grešku bez izgovora i jednostavno reći: „Pogrešio sam“, velika je veština, napominje Braun. „Verovatno će posle priznanja uslediti i objašnjenje zašto smo uradili to što smo uradili“, ali vremenom i vežbanjem, možemo početi da priznajemo greške bez objašnjenja. Ključ je da dosledno priznajemo svoje greške čim shvatimo da grešimo.

Negativni načini na koje gledamo na sebe kad shvatimo da smo pogrešili, u stvari nam je najveća prepreka. „Mi smo sebi najveća prepreka od bilo koga drugog, jer živimo sa stidom, kajanjem i strahom“, naglašava Braun „Opraštamo li sebi što nešto nismo uradili kako treba? Ponekad umemo da kažnjavamo sami sebe gore nego bilo koga drugog. I možemo li da se oslobodimo te potrebe da smo uvek u pravu? Možemo li da prihvatimo činjenicu da smo morali da se izvinimo?“.

Ukoliko je izvinjenje neophodno, Braun savetuje da prvo priznamo grešku, a zatim da se izvinimo bez ustručavanja rečima: „Znam da sam ti rekao ružne stvari tokom naše rasprave. Pogrešio sam i izvinjavam se“.

Učite na svojim greškama

Feterman je ispitivao i šta se dešava kada vidimo da neko drugi priznaje da nije u pravu, posebno ako se taj neko nalazi na nekoj poziciji moći, poput političara, uticajne ličnosti ili profesora. Ako vidimo da ljudi priznaju greške i menjaju ponašanje, veća je verovatnoća da ćemo i sami lakše priznati krivicu.

Kako svedoči Julija Štrand, jedna od naučnica kojoj se dogodilo da u ponovljenom istraživanju nije uspela da potvrdi rezultate koje je objavila u naučnom radu, njeni strahovi o tome kakve će sve posledice imati kada prizna koautorima, mentorima i uredniku naučnog časopisa koji je objavio rad, da je pogrešila, se uopšte nisu ostvarili.

„Kada uvidite da ste pogrešili važno je da priznate i zbog drugih ljudi. Jer ako prećutite grešku u istraživanju, lako je pretpostaviti da posledice mogu biti još gore jer ćete ljude navesti na pogrešan put“.

Pored toga, Strandova je podelila svoje iskustvo u okviru naučne zajednice i bila je oduševljena reakcijama. „Kontaktiralo me je desetak drugih ljudi koji su pronašli greške u sopstvenom radu i rekli: 'Ovo mi je zaista bilo jako korisno. Sada znam kako da se nosim sa ovim i inspirisalo me da uradim pravu stvar'“.

Uprkos otporu da priznamo da smo pogrešili, načinjena greška može dati vrlo pozitivne posledice. Kada, recimo, priznamo da su naše podrugljive primedbe povredile našeg partnera, posle toga ćemo uživati u produktivnom razgovoru o tome i na taj način se još više zbližiti. Pogrešno postavljanje pitanja na času predstavlja priliku da nešto naučimo. Otkrivanje greške u radu omogućava nam da napredujemo i da se razvijamo. To je prilika da nešto naučimo i popravimo.