Da li će fotorealistični avatari učiniti komunikaciju prirodnijom ili nas udaljiti od stvarnosti

Dok se očekuje da će ovi sistemi doneti napredak u različitim oblastima, od obrazovanja do mentalnog zdravlja, istovremeno se otvaraju ozbiljna etička i bezbednosna pitanja – pre svega zbog potencijalnih zloupotreba deepfake tehnologije.

O svemu tome razgovarali smo sa profesorkom Majom Pantić sa „Imperijal koledža“ u Londonu, istaknutom srpskom naučnicom u oblasti afektivnog i bihevioralnog programiranja, koja je na konferenciji EmTech 2025 u Atini izlagala na temu analize ljudskog ponašanja i neverbalne komunikacije od strane veštačke inteligencije (AI).

Avatari s veštačkom inteligencijom – sledeći korak u evoluciji komunikacije

Lica na ekranu nisu ljudi, već digitalni avatari generisani veštačkom inteligencijom. Profesorka Pantić objašnjava da je razvoj AI u protekloj deceniji bio usmeren na velike jezičke modele kao što su ChatGPT, Gemini i "Mata AI", koji su izuzetno korisni za pretragu i analizu podataka. Međutim, takva komunikacija ostaje ograničena na tekst, što nije prirodan način na koji ljudi razmenjuju informacije.

„Ljudi ne komuniciraju samo rečima. Tu su intonacija, pokreti tela, ekspresije lica, sve ono što daje dodatnu dimenziju razumevanju. Zato smo, i na Imperijal koledžu i u ’Meti’, razvili fotorealistične avatare s veštačkom inteligencijom ili, kako ih zovemo, AI embodiments. To su virtuelna tela u koja je ugrađena AI, što omogućava prirodniji razgovor“, objašnjava prof. Pantić.

Ona dodaje da je prednost ovakve tehnologije jednostavan način zadavanja zadataka – korisnici će moći da razgovaraju sa avatarom na prirodan i intuitivan način i da mu zatraže da obavi kompleksne operacije. „Moći ćemo jednostavno da im kažemo šta želimo, umesto da programiramo. Na primer, zatražimo: ’Napravi mi detektor koji će analizirati najzanimljivije debate na televiziji’, i AI će to uraditi. To sada nije moguće, ali radimo na tome“, ističe prof. Pantić.

Ona predviđa da će AI avatari postati deo svakodnevne komunikacije i da ćemo s njima razgovarati kao s virtuelnim asistentom u video-pozivu.

Emocionalna povezanost s veštačkom inteligencijom – nova vrsta zavisnosti?

Kako veštačka inteligencija postaje sve prisutnija u ljudskim životima, nameće se pitanje emocionalne povezanosti s takvim virtuelnim „likovima“. Već sada postoje dokazi da korisnici razvijaju jake emotivne veze sa AI, čak i kada komuniciraju samo putem teksta. Takvom vrstom odnosa bavio se i film Ona.

Profesorka Pantić upozorava da postoji opasnost da ljudi izgube pojam o stvarnosti, pa predlaže da softveri jasno ističu: „Ja sam AI, ja sam samo softver“, kako bi korisnici imali svest o tome da ne komuniciraju sa stvarnim osobama. Ipak, istražuju se i pozitivne primene AI avatara, posebno u oblasti mentalnog zdravlja i brige o starijim osobama. „U zapadnim zemljama mnogi ljudi žive sami i skloniji su razvoju demencije. Ovi avatari im mogu pomoći putem svakodnevnih razgovora o filozofiji, politici ili istoriji, održavajući mozak aktivnim i usporavajući mentalno propadanje“, dodaje prof. Pantić.

Deepfake – tehnologija koja donosi rizike

I dok pozitivne strane AI avatara tek treba da se istraže, negativne posledice su već dobro poznate. Jedna od njih je tehnologija deepfake, koja omogućava stvaranje lažnih video-snimaka. Potrebno je oko 30 minuta video-materijala i osam sati treniranja da bi AI generisala verodostojnu digitalnu verziju bilo koje osobe, koja izgleda i zvuči identično kao original, objašnjava profesorka Pantić. Međutim, rešenje za ovaj problem možda dolazi iz iste tehnologije.

„Ideja je da, dok razvijamo algoritme za generisanje videa, paralelno razvijamo sisteme za detekciju deepfake sadržaja. To znači da bi algoritam koji kreira deepfake istovremeno morao da bude sposoban da ga prepozna“, objašnjava naša sagovornica. Ona predlaže da banke, državne institucije i društvene mreže implementiraju automatizovane AI detektore, koji bi pregledali video-sadržaje i označavali one koji su veštački generisani.

„Banke već trpe ogromne gubitke jer prevaranti kreiraju lažne identitete koristeći slike pronađene na internetu. To se desilo i meni – neko je pokušao da otvori račun na moje ime. Zamislite koliko će ovakvi problemi postati ozbiljni kada deepfake tehnologija postane još naprednija“, upozorava prof. Pantić. Ona predlaže razvoj personalnih deepfake detektora, kao i globalnih AI sistema koji bi proveravali sadržaj na društvenim mrežama.

Da li možemo razlikovati stvarno od lažnog?

I dok veštačka inteligencija donosi neverovatne inovacije, otvara nove mogućnosti i najavljuje da ćemo jednog dana možda svi imati sofisticirane AI asistente, ostaju pitanja – koliko će nam biti teško da razlikujemo realnost od digitalne simulacije i da li će se granice između njih ipak pomeriti?

Obični korisnici zasad nemaju jednostavne načine da prepoznaju deepfake sadržaje koji već postoje na internetu, pa ostaje da se oslonimo na ono što AI još uvek nema – emocije, instinkt i zdrav razum.