Mate Rimac za RTS: Bio sam klinjo sa idejom, naivnost je zapravo prednost

Sa Matom Rimcem razgovarao sam u jednoj učionici muzičke škole u Livnu. Tek kada se na vratima pojavio 35-godišnji čovek sa osmehom na licu i rancem na leđima, poverovao sam u reči njegovog prijatelja Marina Mamuze koji mi je, iako i sâm nesiguran, rekao: „Ako će negde doći, to će biti Livno i Konferencija Linovejta“.

To je organizacija koju je Mate Rimac osnovao sa svojim prijateljem, kako bi pomogao ljudima iz svog rodnog mesta da lakše započnu neki posao i da ostanu. Zbog toga smo, naravno, razgovarali i o Livnu, značaju tog mesta za ono što je Mate danas.

„Spokojno se osjećam tu, tako mi je lijepo. Iako, naravno, mi tu koji dođemo sa strane vidimo ovo područje kada je najživlje, kada svi dođu sa svih krajeva sveta, jer kada nije to doba, ovde je mrtvo, nažalost. Kada vidim neke stare snimke, ne možeš verovati koliko je to bilo živo i kada čujem priče roditelja i starijih ljudi. I, nažalost, potpuno se okrenulo kao mnoga mjesta u bivšoj Jugoslaviji nakon rata“, kaže Mate i dodaje da je u Livnu živeo kratko – imao je dve i po godine kada su se porodično preselili u Nemačku i da se nikad nisu vratili da žive u Livnu.

Kako kaže, do sada je u Linovejt, odnosno Livno, još preciznije – u ljude koji žele da ostanu i počnu neki posao, uložio 2,5 miliona evra.

„Cilj je da se ljudi vrate, da ljudi dođu tu otvarati svoje poslove, da dijaspora ima razloga vratiti se i da bude opet živo i da se razvija, jer šteta bi bilo da na kraju potpuno umre grad, a svakim danom sve više umire“, objašnjava Mate ističući da je hteo da dâ svoj doprinos bez ambicije da promeni ceo grad ili put kojim je krenuo.

Naglašava da nema beskonačna sredstva i beskonačno kontakata na raspolaganju da bi napravio ogroman skok, ali da je, bez obzira na to u kom smeru da ode sve za 20-30 godina, morao makar da proba.

Ko je danas Mate Rimac u poslovnom smislu?

To je najlakše objasniti u procentima. On je vlasnik i osnivač kompanije „Rimac automobili“. Njegova firma „Rimac grupa“ većinski je vlasnik „Bugatija“, sa 55 odsto udela u firmi. Ima 2.000 zaposlenih, fabrike za proizvodnju u četiri zemlje i vrednost njegove kompanije je u 2022. procenjena na 2,2 milijarde evra.

Automobili su Rimčeva strast i ljubav.

„Ne znam zašto, rođen sam tu u Livnu, a ono je jako rasuto po selima. Jako malo ljudi je baš iz grada, nego uvek je ono: ‘Iz kojeg si sela?’' Moje selo Lištani, to jest, selo mog oca je 25 kilometara od Livna. Kad sam rođen, tamo je bio makadam. Nije bilo ni prave ceste. I, retko su bili automobili, a moja obitelj nema ništa s autima. Ali, moji roditelji govore da, čim sam se rodio, kao beba sam hteo sam u automobil i sve oko auta. Čim sam počeo hodati, pričati, sve se vrtelo uvek oko auta. Kad sam došao u Nemačku, u Frankfurtu odjednom put, toliko auta i novih i lepih. Bio sam oduševljen. Kasnije, kroz život, svaku trku Formule 1 sam pratio u Nemačkoj. Gledao sam sve te magazine na televiziji. Oni su imali baš dobre TV programe sa automobilima. Bio sam veliki fan BMV-a. Nisam mogao ni zamisliti da ću jednog dana možda biti inženjer tamo. To mi je bio san“, priča Mate.

Jedan „be-em-ve“ koji menja život

„Na kraju je neverojatno da sad radimo jako, jako blisko s BMV-om. I njima to isto sad puno znači, što vide da je meni stvarno stalo. I danas sam sretan što mi se život vrti oko automobila“, navodi Mate.

Kako je Mate Rimac počeo da razmišlja o automobilu na električni pogon? Jednostavno, čitao je sve o Nikoli Tesli i znao je da tako nešto postoji, ali tek kad ga je muka naterala, stavio je ispred sebe crtež električnog motora i gledao je njegov motor iz „kockice“, koji je eksplodirao.

Znao je da mu popravke nema. Rešenje je bilo da u svoju zelenu BMV „kockicu“ iz 1984. stavi električni motor sa kojim će ponovo ići na trke. 

U srednjoj školi išao je na takmičenje iz elektrotehnike i imao ideju da napravi električni auto. Jedan profesor „gurnuo“ ga je u tom smeru rečima: „ Hajmo za sledeći projekat napraviti električnu peglicu“.

Počeo je da istražuje o tome i, kako je čitao puno o Nikola Tesli, došao je do motora sa naizmeničnom strujom.

„Gledao sam, pa taj motor je neverovatno dobar, u poređenju sa benzinskim motorom, pa ovo je puno bolje. Zašto se to ne koristi u autima? I u to vreme nije bilo električnih auta uopšte komercijalno dostupnih. Električni auti nisu ništa novo, oni postoje preko sto godina“, kaže Mate dodajući da je kada već ulazi u nešto sa mnogo truda i energije, odlučio da ide ka nečemu što bi mogao biti i posao.

„Tad sam jednostavno pravio tu ‘kockicu’, unapređivao je, trkao i, ono što je najlepše, vidiš rezultate direktno. Radiš recimo na autu i za vikend imaš trku i tačno znaš jesi bolji ili si loš. I znaš šta nije valjalo na toj trci, poboljšavaš, do sledeće trke i tako stalno. Tad su mi se već pridružili prvi ljudi, prvu verziju sam u svojoj garaži napravio, a ta garaža nije imala ni grejanje, niti alata“, seća se Mate.

S prvim radnicima stižu teška vremena u koja se nikad ne bi vratio

Iako za svoj posao kaže da je i dalje na početku, i pored toga što danas mnogi misle da se u životu Mate Rimca sve dešavalo kao po nekom utabanom putu, nije bilo tako. Bilo je mnogo puteva i nigde se nije ni naslućivao deo do kog je danas stigao.

„Kada sam prve radnike zaposlio, od tad muzika staje i od tad je mučenje bilo. Sada je druga situacija, zadnjih nekoliko godina, ali ja često, ne znam, držim predavanja ili za radnike, pokazujem im istoriju firme ili u nekoj školi pričam. Za sve imam fotografije, jako dobro dokumentovano sve. Kada gledam po tim starim folderima slike iz 2011, 2012, 2013. godine, prvo pomislim da sam već imao pet života, to je neverovatno što smo mi prošli u zadnjih 15 godina. Ali kada gledam te slike, nikad ne gledam s nostalgijom i kako je lepo bilo, kako smo bili mladi i ludi, nego kako je bilo teško. I nikad se ne bih vratio u to vreme“, priča Mate.

Govoreći o počecima, Rimac naglašava da je nailazio na ljude koji su „dovoljno ludi“ da ulože novac nekome ko je očajan i gde šansa za povrat nije velika: „Puno sam ljudi pitao i bio isto u situacijama gde sam mislio: ‘Sad ću ostati bez bubrega’“.

Prvi investitor i prvi automobil sa potpisom Rimac

Prvi investitor uložio je mali deo, a Mate je zaposlio drugove – prva tri radnika. Iznajmili su halu i počeli da prave prvi auto Concept One. Bio je april 2011. godine, a morali su da naprave prvi auto do septembra kada je bio sajam. To je bio uslov investitora.

„Morao sam ih nagovoriti da daju otkaz na svojim sigurnim, dobro plaćenim poslovima i da pređu kod 20-godišnjaka koji ima nekakve arapske investitore iza sebe da rade neke električne automobile. Nisam ni znao kako, jer nisam bio neki biznismen koji je već imao pet poslova iza sebe, radio u BMV-u, pa da tačno zna kako to ide. Ja sam bio klinjo sa idejom. Da sam radio i tri meseca kao student u nekom proizvođaču, znao bih da je nemoguće i ne bih nikad krenuo. Ta naivnost je bila zapravo prednost!“, objašnjava Mate. 

Velika prekretnica u poslu, seća se Rimac, bila je kad je veliki „Porše“ odlučio da uloži u njegovu firmu.

„Tri godine su proveravali firmu. Pošto nikad nisu investirali u drugu firmu pre nas, a nakon nas su onda krenuli investirati u mnoge druge, njima je to isto bilo novo. Zašto? Mi smo veliki ‘Porše’, imamo hiljade inženjera, zašto nam trebaju neki klinci u Zagrebu? Šta će nama to? Davali su nam jako teške zadatke koje su mislili da nećemo rešiti. Baš me neki dan neko pitao, zašto bi ‘Porše’ investirao u vas ili zašto ovi proizvođači rade za vas? Zato što smo uvek iznenadili kupca rešenjem. Mi to zovemo going the extra mile“, otkriva Mate.

Prema njegovim rečima, daju više kupcu nego što je očekivao, što je mislio da je moguće i vremenski i finansijski, u performansama.

„I ‘Porše’ smo osvojili sa nekoliko stvari koje smo radili za njih. Oni su rekli: ‘Ovo ima smisla, hajmo’. I oni su 2017, mislim prvi put uložili i u međuvremenu su pet puta uložili 200 miliona evra. Mi smo daleko najveća investicija koju su oni ikad isto radili i sad su nam jako blizak partner“, kaže Rimac. 

Za sebe uvek kaže da je bio prosečan đak, pa čak i ispod toga. U Srednjoj stručnoj školi u Samoboru četiri godine je učio da postane tehničar za mehatroniku. Taj smer povezuje računarstvo, mehaniku i elektrotehniku.

Između obrazovanja, biografije i entuzijazma

Istina je da su Rimca oduvek zanimali elektronika i automobili. To je primetio njegov profesor Ivan Vlainić i poslao ga na županijsko i državno takmičenje iz elektrotehnike, gde je Mate bio najbolji. Kasnije je na prestižnim takmičenjima inovatora u Belgiji, Nemačkoj, Južnoj Koreji i Švajcarskoj redom osvajao zlatna i srebrna odličja. Kasnije je ipak završio i fakultet preduzetničkog menadžmenta na zagrebačkom privatnom fakultetu VERN.

Govoreći o formalnom obrazovanju i koliko je ono na našim prostorima dobro za vreme u kojem živimo, Rimac ističe da to nije stvar Balkana: „Mi jako negativno gledamo na sebe. Mislimo da su Nemci toliko dobri, da smo mi tako pokvareni, da su drugi pametni, a mi glupi, da su drugi pošteni mi pokvareni, korumpirani. Nije uopšte tako. Često kod nas znamo reći da moraš znati nekog da bi se zaposlio. U celom svetu je tako, bilo gde. U Americi, u Nemačkoj, pa stoput ćeš prije dobiti posao ako nekog znaš u nekoj firmi i nepotizam je puno veći u drugim zemljama, koliko sam ja vidio i u velikim firmama, i u velikim organizacijama. Nismo ni gluplji, ni pokvareniji, ni lenji, upravo suprotno bih rekao. Imam veliki respekt pred našim ljudima.“

Obrazovanje u drugim zemljama je, kako kaže, bolje, ali trebalo bi da gledamo iz naše perspektive: „Kad smo krenuli nismo imali novca privući strance. Na početku smo bili samo mi Hrvati. Nema formalnog obrazovanja u auto-industriji u Hrvatskoj. Imaš neke segmente elektrotehnike, ali nije baš za razvoj automobila, što u drugim zemljama postoje.“

Otkriva da je tražio entuzijaste, ljude kojima je stalo jer je to važnije, pogotovo u početku, a naglašava da su imali sreće što su ušli u segment koji je i drugima isto bio nov.

„Grupa nekakvih momaka iz Zagreba koji nisu imali dana iskustva u auto-industriji, počela je praviti nešto što je drugačije i bolje i interesantno drugim velikim proizvođačima napolju. Nije bio problem što nemamo obrazovanja u tom segmentu. Nismo ništa izgubili s tim. I onda kasnije, kako firma raste, dolazili su ljudi, više se tražilo“, priča Rimac.

Prema njegovim rečima, nikad mu nečija biografija nije bila važna, iako se pri zapošljavanju prvih ljudi gledalo da su bili u brojnim firmama.

„Sećam se jednog kolege kojeg smo zaposlili. Čovek je došao u firmu, pokucao na vrata, mi nismo imali nikad ni ograde, ni obezbeđenje, ništa, ljudi su ulazili u firmu. I dolazi jedan sa biciklom i kaže: Ovo sam sam napravio. I ja gledam: Šta tačno? Jesi napravio sam svoju bateriju? Jesam. Jesi napravio svoj ram bicikla? Jesam. Jesi napravio geometriju vozila? Jesam. Jesi svoj pretvarač, inverter napravio? Jesam. Ovaj displej sam, da, nemamo o čemu pričati, znači nemam pojma ni dana šta je ovaj završio, mislim da nije išao na faks uopšte, ili nije završio faks. Mislim da ću raditi na tome da vratim to malo da se ne gleda obrazovanje nego više entuzijazam, koliko ti je stalo. Kada radiš tako nešto, tebi moraju biti oči ogromne kad uđeš u tu firmu“, zaključuje Rimac.

Gde Mate Rimac vidi Srbiju u automobilskoj industriji?

Tu treba gledati dve različite stvari poručuje Mate. „Recimo Slovačka ima najveću proizvodnju automobila na svetu per kapita i ogromne investicije, ne znam koliko dobavljača koji su se naselili tamo radi toga. Mađarska slično, ali one nemaju nijedan svoj, domaći brend, nego je to sve ‘Folksvagen’, ‘Hjundai’, koji su došli tamo i investirali. I u Mađarskoj i u Češkoj, mislim Češka ima ‘Škodu’, ali je u vlasništvu ‘Folksvagena’. Srbija isto ide u tom pravcu, puno dobavljača se tamo nastanjuje, baš sam čitao neki dan da će proizvodnja ćelija ‘Inobat’ graditi fabriku baterijskih ćelija i srpska vlada podržava sa 450 miliona evra, kao sredstva da bi oni investirali tamo. I Srbija to jako dobro radi, koliko vidim jako je biznis frendli, tako da ovo što mi radimo je zapravo drugačije na neki način zato što smo domaća firma, mi smo hrvatska firma koja investira u Hrvatskoj, imamo internacionalne investitore, ali smo hrvatski brend“.

Postoji razlika između ta dva modela. Firme rade strukturiranu analizu, to je matematika, traže se razlozi zašto bi se išlo u neku zemlju i tu nema ljubavi.

„Mi smo u Hrvatskoj zbog ljubavi, zbog patriotizma. Verovatno da radimo nekakvu pravu analizu, da uzmemo neku konsultantsku kuću i da kažemo: ‘Recite gdje bi bilo najbolje da jesmo i napravite rang-listu’. Ne verujem da bi Hrvatska baš bila među prve tri, ali mi želimo biti u Hrvatskoj. Naravno, mi imamo lokacije van Hrvatske. Ali hoću reći, Srbija već ima snažnu auto-industriju, puno dobavljača u auto-industriji koja radi u Srbiji. Nemate svog proizvođača, mislim da ga nećete ni imati, jer to vreme osnivanja novih proizvođača automobila je prošlo, po meni“, objašnjava Rimac.

U Americi, u poslednjih sto godina, jedini novi proizvođač koji je zastupljen je „Tesla“, svi ostali su preko 100 godina stari.

„Postoji stotine njih koji su umrli, koji su propali i puno ih novih propada. Tako da je auto-industrija sad u vremenu kad, ja mislim, nije baš vreme za nove firme. Teško je napraviti proizvođača automobila. Ilon Mask koji radi puno stvari u životu rekao je da mu je najveća stvar, najteža stvar održavati proizvođača automobila u životu. I to je čovek koji šalje rakete u svemir i kaže da je to najteže“, naglašava Rimac.

Mate Rimac bio je čudo od deteta, sad je čudo među ljudima. Pored najbržeg električnog automobila koji je napravio, kompanije koja vredi milijarde evra, ovaj 35-godišnjak može da se pohvali pre svega lepim vaspitanjem, skromnošću i empatijom.

Za sada je inspirisao i pomogao mnogo ljudi iz Livna i okoline. Dao im je ne novac, već znanje i šansu, a samim ti i bolji život. Nije uspeo da zaustavi odlazak ljudi iz svog rodnog mesta, ali ga je usporio.

Mate Rimac ne pravi samo automobile za budućnost, već i budućnost za ljude.