Ejmi Vajnhaus – od muzičke buntovnice do Kluba 27

Oprosti. Bila sam grozna. Ne želim da gubiš vreme – tim rečima je pre 13 godina u londonskom studiju „Ebi roud“ Ejmi Vanjhaus nervozno prekidala snimanje dueta Body and Soul sa legendarnim američkim pop i džez pevačem Tonijem Benetom.

Ispostaviće se da je Benet u tim trenucima shvatao o kakvom snažnom muzičkom talentu je reč, ali i koliko je stidljiva i nesigurna kontroverzna pevačica, koja je drogom i alkoholom bacala u vodu svoja dostignuća.

„Ejmi je imala dar. Bila je prirodna, istinska džez pevačica. A džez umetnik ne voli 50.000 ljudi u publici“, iskreno je govorio Benet, svega nekoliko meseci pre njene smrti, 23. jula 2011. godine, što bi mogla da bude i najpribližnija dijagnoza engleske kantautorke.

Doduše, Ejmi, koja je u tinejdžerskim godinama ušla u muzički svet uz lokalne džez bendove, do tada je munjevito stekla svetsku slavu i to uz samo dva studijska albuma i nekoliko singlova. Činilo se, međutim, da joj je ogromna medijska pažnja bila kletva, zbog koje je vrlo brzo i potonula.

Prvi album Frank iz 2003. godine, snimljen kada je imala svega 19 godina, nosi naziv po jednom od njenim muzičkih uzora Frenku Sinatri. Nije postigao komercijalni uspeh, ali je stekao kultni status.

Tri godine kasnije, drugi album Back to Black trasirao je njen put do muzičkog vrha uz pesme Rehab i You Know I‘m not Good. Osvojio je pet Gremi nagrada, postao je jedan od najprodavanijih u istoriji britanske muzičke scene i probio se na drugo mesto na Bilbordovoj listi u SAD. Širom sveta kupljeno je više od 16 miliona primeraka.

„Dobra samo za pevanje“

Raspon njenog glasa, tehnički impresivan, uz stil koji je bio mešavina soula, džeza i bluza, učinili su Ejmi jednom od najuticajnih i najvoljenijih umetnica svoje generacije.

Sa druge strane, burne veze, alkohol, droga – jednom rečju autodestrukcija, učlaniće britansku pevačicu jevrejskog porekla u neslavni Klub 27.

Članovi su mu slavni muzičari koji su preminuli u 27. godini, a postao je simbol gubitaka mladih talenata zbog droge, alkohola, pritiska slave i mentalnih problema. Dakle, Ejmi nije bila ni prva, niti poslednja iz redova svetskih zvezda koja će upasti u klopku bolesti zavisnosti.

„Svoj sam najgori neprijatelj, znam šta želim, ali sam ponekad sklona da napravim pogrešne izbore“, opisivala je Ejmi svoje unutrašnje borbe, koje su često zasenjivale njenu muziku.

Godinama ranije, sudeći po odgovoru na pitanje novinara kako će se nositi sa pritiskom javnost, nije bila ni svesna šta sve uključuje javni život.

„Što me više ljudi gledaju, biće im sve jasnije da sam dobra samo za pevanje. Pustite me na miru da to radim, stvaraću muziku“, naivno je odgovarala. Potom bi smotala „džoint“ u ve-ceu kluba, kikotom, spontano i uz akustičnu gitaru izašla na scenu.

Lekari su posle Ejmine smrti govorili da su kombinacija alkohola, teških droga i poremećaja u ishrani utrli put do njene sigurne i prerane smrti.

Ignorisanje bulimije

Aleks, njen stariji brat, ukazao je da Ejmi nisu ubili droga i alkohol, kako su svi zaključivali, već bulimija koja je, naveo je, slomila njeno telo, uništila imunitet i dovela do toga da trovanje pićem bude razlog smrti.

Mediji su, istovremeno, secirajući njen život posle smrti podizali svest o bolestima zavisnosti, o bulimiji su vrlo škrto izveštavali, a u filmu Ejmi (Amy) iz 2015. godine, koji je osvojio Oskara za najbolje dokumentarno ostvarenje, samo se konstatuje da se nije lečila od poremećaja ishrane.

Darkus Bis, izvršni direktor izdavačke kuće „Ajland rekords“, ipak, otkrio je u dokumentarcu da je Ejmi, na pauzi tokom snimanja jedne pesme, za ručak pojela ogromnu količinu hrane uz pozamašan dezert, te da je potom izašla na 45 minuta i vratila se ošamućena.

„Menadžerka studija me je pozvala i rekla – ovo moraš da vidiš. Odvela me je u ženski ve-ce. Sve je bilo neuredno. Očito je umivala lice i brisala ga o peškire koji su bili na podu. Tada sam počeo da shvatam da nešto ozbiljno nije u redu“, prisetio se Bis.

Dženis Vajnahus, Ejmina majka, farmaceut, takođe priznaje da nije obraćala pažnju kada joj je Ejmi sa 15 godina rekla da ima „odličnu“ dijetu, tako što pojede sve što želi, a onda to povrati.

„Očito nisam dovoljno obraćala pažnju na to. Mislila sam da će je proći. Rekla je potom i Mičelu (ocu, prim. nov.) za to. To je nekako zanemario, nije je shvatao ozbiljno. To je bila bulimija, a to ne prolazi“, rekla je Dženis.

Ejmini obožavaoci pak ostaju pri stavu da je njen ponor počeo u trenutku kada je 2005. godine u jednom zamračenom londonskom baru ugledala Blejka Fildera-Sivila, koji će je brzo upoznati sa špricom i heroinom, ali koji će postati ključna figura kao inspiracija za njene pesme.

Blejk, tabloidi i odvikavanje

Ejmi i Blejk venčali su se 2007. godine u Majamiju, a njihov brak je bio turbulentan i kratak, završen nakon dve godine, njegovim odlaskom u zatvor.

Blejk je 2013. godine skrušeno ispričao da je o njenoj smrti saznao od zatvorskih čuvara, koje je naterao da mu pokažu vesti sa portala, jer je mislio da je reč o izmišljotini.

„Pokazali su mi Bi-Bi-Si. Slomio sam se u tom trenutku i nisam prestajao da plačem – a onda su morali da me vrate u ćeliju“, rekao je Blejk, koji je do danas ostao najomraženija ličnost u očima Ejminih pratilaca.

Fotografije na kojima Ejmi, držeći se za Blejkovu ruku, razmazane šminke, pocepane garderobe, iscrpljeno šeta londonskim ulicama, često su punili naslovne strane tabloida.

Kontroverzni par je pokušavao da zajedno ostane na odvikanju od droge, iako ih je lekar savetovao da lečenje bude odvojeno, pa se rehabilitacija završavala njihovim uobičajenim begom.

Pesma Rehab, sa prepoznatljivim i lako pamtljivim refrenom, u kojem Ejmi kaže „ne, ne i ne“ odvikavanju, postajala je tako sve slušanija. Danas, 18 godina kasnije, pesma ima više od 300 miliona pregleda na Jutjubu.

Uhođenja paparaca i zanemarivanje bližnjih

Senzacionalno i negativno izveštavanje, te nekontrolisana uhođenja paparaca, duboko su uznemiravali Ejminu krhku ličnost.

Iako je 2009. godine medije dobila na sudu zbog kršenja privatnosti i uznemiravanja, ništa od toga nije stalo, pa je Ejmi doslovce uzimala stvar u svoje ruke – nasrćući na foto-reportere, što je samo pojačavalo već lošu sliku o njoj.

„Pijana, razuzdana, propala“, bili su udarni naslovi tabloida uz Ejmine fotografije u vrlo kompromitujućim situacijama. „Jeste li videli Ejmi u novinama, bože? Izgledala je kao na posteru za spasavanje zanemarenih konja“, grubo se našalio jedan britanski satiričar.

I ne samo to, u dokumentarnom filmu, vidi se da su je iskorišćavali i menadžeri i bližnji. Medijski izveštaji su sugerisali da su se članovi porodice bavili njenim problemima samo onda kada je trebalo da se finansijski okoriste.

Otac Mič, taksista, za čijom bliskošću je čeznula Ejmi, tako je na primer snimao ekskluzivan film dok je privatno boravila na karipskom ostrvu Sveta Lucija.

Mič, koji se tokom njenog detinjstva razveo od majke Dženis, međutim, ljutito je odgovarao da je dokumentarac „izvrnuo“ istinu.

Otkazivanje turneje posle fijaska u Beogradu

Ejmi je poslednji put nastupila 18. juna 2011. godine u Beogradu, mesec dana pre nego što će je Endru Moris, telohranitelj, pronaći bez znakova života u krevetu u njenom stanu u Londonu.

Beogradski nastup je trebalo da označi njen veliki povratak, ali je postao upravo suprotno – pojavila se na bini u zeleno-crnoj haljini sa printom bambusa, sa sat vremena zakašnjenja.

Publika je umesto uživanju u hitovima, razočarano prisustvovala mučnim scenama njenog teturanja i mrmljanja reči pesama, dok je njen menadžment otkazao evropski deo turneje do njenog ozdravljenja.

Ejmi je, čini se, takvim nastupom na koncertu dala otkaz svetu muzike, u divljem i buntovnom performansu, što je izviždala i svetska i srpska publika.

I dalje je ostalo pitanje ko je Ejmi, s obzirom na to da smo pred kamerama videli sva njena lica – i žrtve i umetnice i skitnice.

Danas u vestima, umesto da slušamo najnovija dela, možemo da čitamo kako se njene haljine rasprodaju na aukcijama, kao i godišnja odavanja počasti, uz poneku suzu i cvet kraj spomenika visokog 160 centimetara u Kemdenu.

Na inicijativu njene porodice, osnovana je Fondacija „Ejmi Vajnhaus“ da bi se sačuvalo njeno nasleđe, ali i podržali mladi koji se bore protiv bolesti zavisnosti. 

Poslednji film Back to Black iz 2024. godine zatvorio je krug o tužnom životu jedne sićušne žene, koja je ostavila neizbrisiv uticaj na pop muziku.