Goran Bogdan: Ako nešto nije gušt, to na kraju neće ispasti dobro

Filmski festival u Puli je prilika da se sretnemo sa brojnim glumcima iz regiona, među njima je Goran Bogdan koga dobro poznaje naša publika.

Koliko tebi znači Pula i dolazak ovde?

– Stvarno moram pohvaliti organizaciju, osjeća se neki pozitivan pomak, osjeća se da je festival narastao. To je nama jako bitan festival. Imam još puno prostora za rast, za vraćanje na stare staze, ali se ove godine stvarno osjeća dobar pomak na bolje.

Ali ovaj festival je poseban, nekako je od boga dan taj lokalitet, ta povijest. Ne trebamo to uzimati zdravo za gotovo. Trebamo čuvati taj festival i kao što i sve dobre stvari trebamo čuvati, čak i loše stvari trebamo poboljšavati.

Tako da ne trebamo samo nekako dolaziti kao vreće tu i očekivati da se nama nešto daje, nego moramo i mi davati festivalima. Trebamo se boriti da budu kvalitetniji za buduće generacije, za bolju kulturu, za bolju umjetnost. Tako da je dvojak i uzajamni je taj odnos sa festivalima. Trebamo ih čuvati.

Na Pulskom festivalu predstavio si se sa dva filma, jedan od njih je Da li ste videli ovu ženu? koju su režirali naši mladi reditelji. Kakva je bila ta saradnja?

– Stvarno sam ponosan što su mi izabrali. Ja sam čuo toliko dobrog o Dušanu i Matiji i toliko su već nekako postali zvijezde u tom svijetu nezavisnog filma, tako da sam sretan što su me izabrali. S njima sam već radio na televiziji. Bili su asistenti na serijama i filmovima i tako da mislim da još puno toga dobrog nam predstoji od njih. Tako da ja stavljam pare na njih dvojicu da ćemo još svašta vidjeti od njih.

Da kažemo nešto i o drugom filmu prikazanom u Puli u kojem si ti igrao?

– Drugi film, Ono sve što znaš o meni Nevije Marasovića, moram pohvaliti. Već sam prije radio sa Nevijom, Nevija je moj prijatelj. Nevija je stvarno jedan heroj hrvatskog filma. Taj čovjek, dok još nije dobio pare od HAVC-a, snimio je već četiri filma nezavisna na svoju ruku, i ovaj smo film tako uradili.

Genijalno kako se sjetio ideje, mi smo snimali i svaku nedelju u jednom restoranu kada taj restoran ne radi. On je napravio scenarij koji je fantastičan, da se sve događa u jednom restoranu i morate pogledati taj film, to je stvarno malo remek-delo.

Naša publika te zna iz brojnih serija, pre svega iz serije Senke nad Balkanom, gde si tumačio Mustafu Golubića. Kakva su iskustva sa tog snimanja i da li će biti novog nastavka?

– Upravo pripremamo treću sezonu, a ja jako volim tu ulogu. Nije teško voleti Mustafu Golubića, nekako se sa njim sve događa. Kod njega je sve zanimljivo. Ja nisam ništa znao pre serije o njemu, tako da sam oduševljen bio kad sam počeo istraživati o Mustafi.

On je regionalni Džejms Bond, to je toliko slojevita ličnost, tako duboka, toliko zanimljiva, pametna, misteriozna ličnost. Da je se nekako počelo, kad sam stupio u kontakt s njim, kao neka hemijska reakcija, počelo se sve samo od sebe odvijati. Da je bilo neviđeni gušt raditi na njemu. I to jeste bila neka moja ulaznica u srpsku kinematografiju i televiziju.

Tako je došla preko te uloge i sa saradnjom sa Draganom Bjelogrlićem, koji mi je postao preko toga stvarno dobar prijatelj. Jedva čekam treću sezonu. Snimamo treću sezonu i Močvare i Senki, jako sam srećan i jedva čekam da to radim.

Senke nad Balkanom, Močvara, sve su to specifične serije. Šta je ono najprivlačnije, zbog čega voliš da igraš u njima?

– Dobro ste to primetili. Ja volim neobično i volim malo drugačije. Na taj način stalno se izmišljam, stalno stremim. Onda sam prisutniji, učim, znatiželjniji sam. Tako da pozdravljam takve projekte i mislim da ću nastaviti da budem što više u tim neobičnim projektima.

Kada je reč o inostranoj produkciji, igrao si u poslednjim Panterima i u seriji Fargo, pa kakva su ta iskustva?

– Ja sam isto, kao i gledaoci, bio zaljubljenik u tu seriju. S te strane mi je bio neviđeni gušt biti u nečemu što toliko volim. To je stvarno bilo kao ono dete u tvornici čokolade. Predivno iskustvo. Neviđeni gušt.

Ali opet, da se ne zavaravamo, nema neke razlike kad se radi na nečemu što voliš, bez obzira na novce kojima oni raspolažu, a mi ne. Bitno je da se zadrži ta neka djetinja strana, ta neka ljubav i radost prema bilo čemu što radiš. S te strane to je najneprocenjivije, jer bez obzira na novce, ako se ne voli projekat, ne znam koja da je količina novca, ako je nešto što nije gušt, to na kraju neće ispasti dobro.

Tako da, bez obzira na rad u tim projektima i nekim projektima koje radimo ovdje, kao na primeru Nevije i Dušana i Matije, isti mi je gušt bio. Tako da to treba držati na umu i to treba biti neka zvijezda vodilja. I to ne treba gubiti u sebi.

Kakvi su dalje planovi?

– Planiram svašta. Sada, šta će od toga biti, to bog dragi zna.

Sa takvim iskustvom kako bi glasio tvoj životni moto?

– Raditi i vjerovati.