Vilijam Fridkin, reditelj „Isterivača đavola“, preminuo u 88. godini

Vest o smrti Vilijama Fridkina potvrdio je dekan Univerziteta Čapman, Stiven Galovej, prijatelj Fridkinove supruge Šeri Lensing, piše Verajeti.

Njegov poslednji film The Caine Mutiny Court-Martial, sa Kiferom Saterlendom u glavnoj ulozi, biće premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu.

Zajedno sa Piterom Bogdanovičem, Frensisom Fordom Kopolom i Halom Ešbijem, Fridkin je sedamdesetih dospeo na A-listu, kao deo nove generacije originalnih filmskih stvaralaca spremnih da rizikuju. Kombinujući svoje iskustvo na televiziji, posebno u dokumentarnom filmu, sa najsavremenijim stilom montaže, Fridkin je uneo veliku energiju u žanrove horora i policijskih trilera za koje se specijalizovao.

Francuska veza je bila neverovatno brza i u etičkom pogledu dvosmislena priča, snimljena u dokumentarističkom maniru, koja sadrži jednu od opravdano najpoznatijih sekvenci jurnjave automobilima. Veza je osvojila nekoliko Oskara, uključujući Oskara za najbolju fotografiju, redžiju i glumca (Džin Hekmen) i postala kamen temeljac za policijski žanr u filmovima i televiziji u narednim godinama.

Posle slave Francuske veze, došao je Isterivač đavaola (The Exorcist) iz 1973. godine, koji je zaradio neverovatnih 500 miliona dolara širom sveta i, zajedno sa Kumom, započeo eru blokbastera u filmskoj idustriji.

Adaptiran po romanu Vilijama Pitera Blatija o demonskoj opsednutosti mlade devojke, Isterivač đavola je bio jako stilizovan triler, podjednako uticajan na horor žanr kao što je Francuska veza imala na policijske trilere. To je Fridkinu donelo drugu nominaciju za Oskara za najbolju režiju. 

Nakon uspeha sa zapaženim filmovima iz sedamdesetih, Fridkin je snimio vrhunski triler Živeti i umreti u Los Anđelesu. Kada se 1991. oženio šeficom studija Šeri Lensing, ponovo je počeo da redovno režira filmove.

Fridkin je karijeru započeo u čikaškoj TV stanice VGN (WGN ), gde je brzo počeo da režira televizijske emisije i dokumentarne filmove. Rekao je da je režirao oko dve hiljade TV emisija tokom tih ranih godina, uključujući dokumentarac iz 1962. Narod protiv Pola Krampa, o rehabilitaciji čoveka osuđenog na smrt. To mu je donelo nagradu „Golden gejt“ na Filmskom festivalu u San Francisku i obezbedilo mu posao u vodećem odeljenju dokumentarnih filmova u VBKB-TV-u, a potom i do mogućnosti da režira dokumentarne filmove za producenta Dejvida L. Volpera.

Sredinom šezdesetih ostavio je dokumentarne filmove, u nadi da da će se probiti u igrani film. Režirao je epizodu Alfred Hičkok predstavlja pre nego što je dobio pravu priliku kada ga je producent Stiv Brojdi angažpvao da režira priču o pop muzici Dobra vremena, sa Sonijem i Šer u glavnim ulogama, 1967. godine.

Zahvaljujući ovom filmu, Fridkin je angažovan za film The Night They Raided Minsky’s, nostalgično delo koje je Fridkin prožeo svežim, modernim stilom kroz kameru i montažu. Ovaj film je najavio ono što je postigao 1971. sa Francuskom vezom i 1973. sa Isterivačem đavola.

Međutim, to će biti njegovo poslednji film koji je postigao uspeh na bioskopskim blagajnama. Tokom ranih osamdesetih, Fridkin i Blati su sarađivali na projektu Isterivač đavola 3, ali je Fridkin odustao zbog kreativnih neslaganja.

Rođen u Čikagu, Fridkin je želeo da postane profesionalni košarkaš, ali pošto nije porastao više od 1,83 metra, odlučio je da promeni karijeru i pređe u novinarstvo. Bio je oženjen voditeljkom vesti Keli Lang i glumcima Lesli-En Daun i Žanom Moro. Iza njega su ostala četvrta supruga Lansing i dva sina.

Reditelj koji je proveo godine radeći u dokumentarnoj formi i sam se tokom godina pojavljivao u mnogim dokumentarcima o filmovima i filmskim stvaraocima, uključujući Decenija pod uticajem iz 2003. i Čista kinematografija: Očima majstora.