Nebojša Dugalić – čovek koji želi da se ogleda u drugome

Nebojša Dugalić navodi da je premijera predstave Čudo u Šarganu bila vrlo uzbudljiva i prelepa, pre svega zato što su imali prilike da se pred nekom novom publikom posluže rečima Ljubomira Simovića iz tog divnog teksta.

„Svi smo uživali, bilo je kao neko veliko osveženje, kao posle nekog dugog sušnog perioda kada padne neka dobra i plodna kiša“, kaže Dugalić.

Ovaj komad Ljubomira Simovića najpre je režirala Mira Trailović, a zatim je predstava igrana i u Ateljeu 212 i u Narodnom pozorištu. Dugalić kaže da je imao priliku da ga pogleda samo u nacionalnom teatru pre par godina, ali prethodne verzije nije imao priliku da vidi, no tekst poznaje još od malih nogu, od kada je počeo da čita dramsku literaturu.

„To je sasvim sigurno jedan od najznačajnijih dramskih tekstova na našem jeziku, a jako je dobro što postoji i interesovanje i volja pozorišta da u svakom trenutku bar neka scena ima Ljubomira Simovića na sceni“, smatra poznati glumac.

Dodaje da je Jagoš Marković u svom kreativnom zamahu bio izuzetno nadahnut, uz sjajnu ekipu glumaca koji kao da su jedni druge inspirisali međusobno. Marković je predstavu smestio u prostor gde kiša povremeno pad, pa prestane, a akteri gaze po toj vodi po kafani, što je jedan lep, živ, elementarni detalj, smatra Dugalić.

„Ta voda koja stalno tu pljuska, zapljuskuje, ta kiša koja tu spira i čisti, deluje jako lepo i likovno. Što je još važnije, sva rešenja služe priči. Ja tumačim ulogu Vilotijevića, čoveka koji je zglajznuo s govornice, pa od toga poludeo, i onda tako hoda svetom i viđa nešto što drugi ne vide, a jedina mu je želja da se ponovo vrati za govornicu“, dodaje.

Po Dugaliću, to je jedan motiv koji je u predstavi zanimljivo ispričan kao priča koja je istovremeno priča i o isceljenju, a istovremeno i o nemogućnosti nekih isceljenja, jer naprosto postoje neka ludila koja nemaju svoj lek, a jedno od tih je Vilotijevićeva potreba da narod gleda sa neke visine.

Uloga Josipa Broza Tita u seriji Jovanki Broz i tajne službe, bila je s jedne strane zahtevna i nezgodna, posebno što ljudi znaju osobu čiji lik tumači, ali s druge strane, pošto postoji obilje materijala i mnogo snimaka na kojima je moguće uhvatiti nešto od te specifične gestikulacije, specifične karakterizacije lika i detalja koji ga oslikavaju u raznim situacijama, tako da je bilo moguće rekonstruisati kroz priču kojom se serija bavila.

„Dramski je bilo veoma zanimljivo, a još imate i građu. Onda je sve bilo jako lepo i lako“, dodaje sagovornik Marije Miljević Rajšić.

Očekuje ga uloga u seriji Što se bore misli moje, o ubistvu kneza Mihaila, jednoj od velikih istorijskih tema koja do sada nije dramski obrađivana - u formatu televizijske serije.

„Po meni je to jedna dragocenost, budući da je reč i o epohi, o jednoj istorijskoj drami, a opet u njoj je toliko toga univerzalnog, savremenog, našeg. Vidimo i prepoznajemo sopstvene sudbine. Nadam se da će se takva vrsta priča ustaliti kao neki trend koji će se češće tretirati na ovaj način“, navodi Nebojša Dugalić.