Ko je danas Džoni Štulić?

U jednoj televizijskoj emisiji krajem osamdesetih godina prošlog veka, Džoni Štulić je rekao da će se uskoro vratiti iz Holandije, samo da sredi neke stvari. Ipak se nije vratio. Povremeno je svraćao i u Zagreb i u Beograd, dao poneki intervju, ali zauvek je ostao u Holandiji.

Ovde možete pogledati celu emisiju Oko magazin

Već skoro tri decenije živi osamljeno, nerado priča sa kolegama, prijateljima, novinarima a, kako kaže, izabrao je baš tu zemlju jer u njoj nema mnogo Jugoslovena. Od njih je pobegao kada je Azra bila na vrhuncu slave u Balkanu.

Glumac Sergej Trifunović jedan je od retkih kojeg je Štulić pustio u svoju kuću u kojoj živi sa svojom suprugom nedaleko od Utrehta.

„Štulić je napravio svoj 'Blitzkrieg', završio je što je imao i zapalio. To je to“, priča Trifunović.

Od početnog flerta sa sevdalinkama sredinom sedamdesetih, preko uticaja „Bitlsa“, novog talasa i panka, Štulić je konačno oformio grupu „Azra“ i 1980. godine izdao album pod kojim je poklekla cela SFRJ.

Novinar Teofil Pančić kaže da je Štulić kao oficirsko dete, koji je živelo po raznim mestima u SFRJ, bio jedan pravi jugoslovenski tip, sa kojim se pomalo svako mogao identifikovati, ali niko do kraja.

„On je bio Zagrepčanin s jedne strane, a Azra je bila izrazito zagrebački bend, ali sa druge strane on nije imao taj kajkavski lokalizam, nego je bio deo jedne šire slike“, objašnjava Pančić.

Već od sredine osamdesetih Štulić živi na relaciji Holandija-Jugoslavija, a pred sam rat nekoliko meseci boravi u Beogradu.

Tih meseci, u Beogradu se susretao sa muzičkim kritičarem Vojislavom Pantićem.

„Nonstop je dolazio do nas i pričao svojim budućim projektima. Imao je ideju balkanskog sevdah benda i želju da napusti rok. Hiperaktivan u razmišljanju šta će da radi sa svojom novom muzikom, novim bendom. Rasformirao je 'Azru' 15. avgusta 1990. godine i rešio da istražuje nove puteve“, seća se Pantić.

Rat kao da je zapečatio Štulićev povratak, a nove puteve pretvorio u stranputice. Kako je pričao, otišao je da bi spasio živu glavu. Vratio se nije ni posle rata, jer je pasoš koji je imao, prestao da važi kada je prestala da važi i zemlja u kojoj je stvarao. Onda počinje trka za Štulićem. Prvo Srbija, a potom i druge republike bivše SFRJ nude Štuliću državljanstvo i pasoš.

Samo svoj

Sergej Trifunović lično je išao kod tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i predložio da Štuliću Srbija da državljanstvo.

„Usrdno me je primio i bacio se na to da Štulić dobije pasoš. To je bilo u osam ujutru, i u roku od pola sata dvojica iz Koštuničinog kabineta su počela time da se bave. Zvao sam Džonija uveče da mu radosno saopštim vest, na šta me je on oduvao i rekao: 'Ma daj, kaj će to meni? Koji će meni pasoš?'“, priča Sergej Trifunović.

Time što je odbio bilo čiji pasoš, smatra pisac Muharem Bazdulj, Štulić je uspeo da ostane samo svoj.

„Mislim da on sve ovo vreme brani taj svoj prvi slobodni potez koji je možda uradio instinktivno, ali da je nešto promenio pokvario bi sve i bacio senku na to što je uradio, a što je bilo jedino časno i dostojno čoveka i umetnika“, smatra Bazdulj.

Teofil Pančić smatra da „Azra“ nije ni srpska ni hrvatska grupa, nego jugoslovenska. „Azra je delovala u toj zemlji na način koji nikako nije mogao nju da ograniči na jedan od delova. Potpuno mi je svejedno etničko poreklo Džonija Štulića, niti znam ko je po etničkom poreklu, Srbin, Hrvat ili nešto drugo i to je irelevantno, to nije kriterijum“, smatra Pančić.

Neke Štulićeve pesme i najoštriji kritičari svrstavaju u vrh jugoslovenske poezije. Likovi njegovih pesama nisu bili komercijalni, oni uz koje se muvaju devojke, već stvarni.

„Ne zaboravimo, Džoni nije bio nikakav šmeker. A ispao je šmeker. Džoni je napisao dvadesetak najboljih ljubavnih pesama u istoriji rokenrola, u staroj Jugoslaviji, ali ni uz jednu od tih pesama ti ne možeš da plešeš“, kaže Pantić.

Štulić nije pevao samo o emocijama i ženama. Teofil Pančić podseća da je veliki značaj to je što je Štulić uvek bio na strani onoga što je sloboda, i u kulturnom i u političkom smislu.

„Pogled njegovih pesama kao što je Poljska u srcu bio je opsesivno antisovjetski politički orijentisan i zbog toga nikako nije mogao spadati u onaj dosije u koji ga danas guraju njegovi zakasneli obožavaoci“, kaže Pančić.

I Pantić se slaže da je „Azra“ imala političke pesme: „Pevao je on Titu, 1968. revolucionarima Španije, ali to je marginalno u odnosu na ono što je ispoljavao iznad toga, što je bila čista emocija, vezana za normalne ljudske stvari koje svakog od nas okružuju“.

Međutim, ta vrsta poezije odavno ne izlazi iz Štulićevog pera. Sem čudnih prevoda antičkih dela kojima se Štulić predano bavio godinama, iz Holandije umesto novih hitova, godinama stižu samo obrade. Na opšte razočaranje publike.

„Sad ima potrebu da po Jutjubu snima grozne verzije narodnih i svojih pesama. Šteta je što to postoji i što to neko može i da čuje. Ruši sebi sam taj neki mit koji je oko sebe napravio“, smatra Pantić.

Pančić smatra da je Štulić svoj maksimum dao do sredine osamdesetih: „Realno, ono što je relevantan opus stalo je u prvu polovinu osamdesetih godina i to nije retkost u roku. Ima mnogo velikih umetnika koji su sve vredno što su napravili, napravili za par godina. Tu Štulić ne bi bio izuzetak. Ono što se kasnije desilo, to je više kolekcija bizarnosti“.

Ipak, možda nije problem u Štuliću, nego u onome što poklonici očekuju od toga šta bi on trebalo da bude. Bazdulj smatra da je Štulić slutio apokalipsu.

„Vi kad gledate njegov opus iz osamdesetih, šta su kritičari koji su mu bili neskloni šta su mu najviše zamerali, zamerali su mu najviše hiperprodukciju. Svake godine album, pa dupli, pa trodupli. Meni se čini da se on našao u onoj situaciji, što bi rekao jedan filozof, da vas puste u Luvr na pola sata pre zatvaranja i da znate da nikad više nećete ući. Šta možete da radite? Možete samo da trčite od kipa do kipa ili slike i da vidite što više“, kaže Bazdulj.

Za vreme te umetničke trke Štulić nije mario za novac. Nije proračunato planirao svoju karijeru. Samo je pevao.

Divni ludak

„Džoni je bio jedan divni ludak. On da je imao ikakve veze sa biznisom, poslom u vreme kada je napravio prvih nekoliko albuma, ne bi ih snimio i objavio za tri godine. On je mogao komotno da te albume krčmi 10, 15 godina, da lepo živi od svega toga i da ih bolje i proda, a on je umesto toga izbacivao, dvostruke, trostruke, kao da je želeo da što pre iz sebe izbaci svu tu nakupljenu emociju, frustraciju“, kaže Pantić.

Štulićev odnos prema novcu, nije se promenio ni decenijama kasnije. Naime, novac koji mu je legao na račun naime autorskih prava nije želeo da uzme.

„Dejan Cukić je bio na čelu SOKOJ-a i rekao mi je da je uplatio svojoj holandskoj sestri 200.000 evra, koje čekaju Štulića na ime njegovih autorskih prava. I ja sam mu rekao da ima te pare tamo, pošto se žalio da mu niko ništa ne plaća, da su ga svi opljačkali, kao što i jesu. Delom i njegovom krivicom jer je bio previše indolentan nije imao taj osećaj za birokratiju, ali ja sam mu rekao: 'Čoveče imaš dvesta hiljada svojih para!'. A on je rekao: 'Ma ne trebaju mi, za kaj će meni novac? Šta će meni to?'. Ja sam imao osećaj da sam se sudario sa Sokratom kome jednostavno ne treba ništa, ni život, ni smrt, ni novac, ni putovnica, ni pasoš. Jednostavno, ništa", priča Sergej Trifunović.

Ovih dana iz Holandije od Štulića stižu oštre rečenice. Zbog sukoba sa „Kroacija rekordsom“ oko vlasničkih, izdavačkih i autorskih prava Štulic je progovorio. Između ostalog im im je zamerio, što ga, kako kaže, svrstavaju u Hrvate.

„Oko njega se stalno neka frka i pompa diže, on povremeno samo pošalje neki signal što bi se reklo da je živ, da ne pristaje. Hajde da kažem njegovom frazom da nije ni je*an ni lud“, priča Bazdulj.

Bilo da je pobegao da ne bi bio svrstavan i da bi ostao svoj ili zato što nema šta da kaže, bivše republike, a ni fanove, to ne zanima. Hoće ga za sebe po svaku cenu.

Pantić se nada da Štulić nije rekao sve što je mogao: „Ja se još uvek nadam da će možda nekako jednog dana da se dovede u red i da snimi 15 lepih pesama. Nekako bi trebalo“, kaže Pantić.

„Poštujte to što ste uopšte savremenici Džonija Štulića i poštujte što ste živeli deo istorije i što vam je ostavio neko nasleđe, kako god. Mislim da mi to treba da poštujemo i čoveka ostavimo na miru“, zaključuje Sergej Trifunović.

Džoni Štulić je sam izabrao da bude ostrakizovan sa prostora o kojima je pevao. Da li zato što je Balkan zaista sudbinom proklet? Uostalom toliki su protiv svoje volje otišli u Holandiju. Pustimo jednog da svojevoljno ostane tamo.