Eskandari: Sećam se Lepe Brene, Crvene zvezde, Partizana...

„Sećam se fudbalskih timova Partizana i Crvene zvezde, Lepe Brene, Svetskog prvenstva u fudbalu i svih psovki. Nijedan jezik nema takvih psovki kao što su vaše. Prvi poljubac sam doživeo ovde i svoj prvi ples“, počinje 37-godišnji Eskandari svoju priču o Jugoslaviji i Beogradu gde je proveo deo svog detinjstva nakon što je sa sedam godina sa porodicom emigrirao iz Irana.

Centar Beograda, koji posle više od 20 godina ovih dana obilazi, ne prepoznaje, jezik je zaboravio (tokom boravka u Jugoslaviji učio je engleski, rumunski i kako kaže jugoslovenski), ali u sećanju mu je ostala jedna scena iz restorana kada je čovek dobio dete, a njegovi prijatelji su mu prišli i počeli da mu cepaju odeću.

„Prvo sma mislio da je neka tuča u pitanju, ali sam onda video da su svi veseli i nasmejani“, ispričao je Eskandari Tanjugu, a kada smo mu posle više od dve decenije objasnili taj srpski običaj, rekao je da će to zapamtiti i možda i primeniti, oduševljen izražavanjem emocija i mimikom koju Srbi imaju za razliku od hladnog i bezizražajnog lica Finaca.

Početkom devedesetih Eskandari je ponovo emigrirao iz Jugoslavije u Finsku.

„Kada sam otišao iz Jugoslavije bio sam zbunjen, roditelji su pokušali da mi objasne da nije do nas i da odlazimo zbog rata. Dve godine kasnije sam video izbeglice iz Jugoslavije u Finskoj i bio sam u šoku. Pokušao sam da shvatim šta se desilo. Počeo sam da krivim fudbalski tim i mislio sam da su pobedili, to ne bi bilo tako“, seća se Eskandari.

Amir kaže da te 1986/1987. kada je on napustio rodni Iran nije bilo humanitarne krize, a da je ovo što se danas dešava veća kriza nego tokom Drugog svetskog rata.

„Tragično je, ljudi nemaju izbora, njihovu zemlju su okupirali džihadisti iz drugih država. Svaka zemlja u tome igra svoju ulogu i ima neki interes. Mislim da je Zapad iz ovoga naučio da ne može godinama da se meša u dešavanja na Bliskom istoku i da ne očekuje da mu se to na neki način vrati. Migranti više nisu problem samo Bliskog istoka već čitave planete“, primetio je reditelj.

Eskandari je težinu situacije ilustrovao primerom da je Finska ranije primala između tri i pet hiljada izbeglica godišnje, a sada taj broj iznosi 50.000.

Ne plačem kad vidim zastavu

Za sebe kaže da nije nacionalista, „ne plače kada vidi zastavu“ i za njega je dom gde se dobro oseća.

„Nekad sam bio izbeglica, sada sam Ciganin, jer me moj rad vodi iz zemlje u zemlju, dosta putujem i upoznajem razne ljude, ali Finska je moj dom, tamo su moja porodica i moji prijatelji“, rekao je.

Eskandari je dodao da ga je oduvek interesovalo pričanje priča, a sve što mu se dešavalo na neki način ga je oblikovalo, počeo je da razmišlja o raznim društvenim temama i da se interesuje za snimanje filmova.

Zanimljivo je da je ideju za dokumentarac Piksadores, koji je otvorio četvrtu Nedelju finskog filma u Beogradu, dobio dve-tri godine nakon dolaska u Finsku kada je, dok je radio domaći zadatak, na vestima gledao prilog o mladim ljudima koji se penju na krov voza i surfuju radi adrenalina i da na taj način 200 ljudi godišnje pogine.

„Ta slika ljudi na krovu voza mi je ostala u glavi i 2010. sam radio svoj prvi film o dvojici braće koji surfuju po vozovima, ali pošto nikad nisam video zaista te ljude, otišao sam u Brazil tražeći ih. Međutim zakasnio sam, niko se nije više bavio time“, objasnio je reditelj.

Eskandari je u Sao Paulu otkrio nešto još fasinantnije – grupu mladića „piksadoresa“ koji ispisivanjem šifrovanih poruka u vidu grafita na vrhovima nebodera izražavaju revolt prema režimu i društvu.

„Iako me nikad nije interesovalo snimanje dokumentarca, dopala mi se tema i u njoj sam pronašao društvenu angažovanost“, naglasio je Eskandari, koji smatra da umetnost može mnogo da utiče na ljude i društvo, da ih promeni, oblikuje i unese dobro.

Eskandari već priprema tri filma (dva igrana i jedan dokumentarac). Ponovo će se baviti „Piksadoresima“, ovoga puta kroz igranu formu, u drugom ostvarenju pod nazivom Under the Black Rain govoriće o Bliskom istoku i džihadistima, ratu i gangsterima, a u trećem o dolasku Cigana u Skandinaviju pre 500 godina.