U Čileu imate priliku da prošetate Jugoslovenskom ulicom

Ima zemalja, gradova i ljudi koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile je zemlja u koju se treba vraćati.

Jugoslovensko šetalište

Valparaiso – „rajska dolina“, nekada najznačajnija trgovačka luka, mesto u koje su mnogi evropski imigranti po prvi put stupali na tlo Čilea, poznat kao „mali San Francisko“ i „dragulj Tihog okeana”, sedište je čileanske mornarice, a od 1990. tu se nalazi i Skupština. Menjao se kako su se okolnosti menjale.

Otvaranje Panamskog kanala značajno je umanjilo značaj grada i promet koji je imao. Mnogi ljudi su počeli da ga napuštaju, a ovaj proces i dalje traje. Ali, kako to često biva, jedni odlaze, drugi dolaze. Novca za obnavljanje starih zgrada je danas sve manje. Umesto, saniranja oronulih zgrada, neke su ostavljene prirodi da ih oblikuje, a mnoge su oslikane velikim muralima, sa različitim motivama, od cvetnih, duhovitih, pejzažni i sa manje ili više privlačnim likovima.

Ono što se nije menjalo i što je privlačilo i nastavlja da privlači vekovima, je neverovatna lokacija sa nekim od najlepših pogleda na Tihi okean. A među tim divnim pogledima izdvaja se jedan, koji je poseban, i po lepoti ali i po imenu – Jugoslovensko šetalište.

Kako je dobilo ime, kako je opstalo, kako izgleda?

Tokom 19. veka, kao i nakon svetskih ratova u 20. veku, imigranti koji su dolazili sa prostora Jugoslavije, uglavnom su bili iz Hrvatske. Zanimljivo je da su oni koji su se doselili u Čile, imali naglašeniju pripadnost Jugoslaviji, nego Hrvatskoj.

Sadašnji predsednik Čilea, Gabriel Borić, se izjašnjavao kao Jugosloven, a dok je bio dete živeo je na jugu zemlje u gradu Punta Arenas u kome su postojale jugoslovenska škola, jugoslovenski klub, jugoslovenska ulica.

Jugoslovenska vlada je 1970. godine poklonila gradu, skulpturu, beogradskog skulptora Miodraga Živkovića, proslavljajući dijasporu u ovome gradu u kome je živelo najviše Hrvata izvan Jugoslavije. Devedesetih godina prošloga veka, umesto „jugoslovenski” obeležja su dobila novo ime „hrvatski”.

Ipak, ostalo je jedno, ali vredno i prelepo, Paseo Yugoslavo, Jugoslovensko šetalište. Ovo je jedno od najposećenijih mesta u Valparaisu. Tabla na kojoj piše njegovo ime, nalazi se na velikoj, lepoj, dominantnoj zgradi, palati Baburiza, koja je od 1971. dobila novu namenu – Muzej likovne umetnosti.

Paskval Baburiza je poreklom iz Hrvatske i bio je uspešni biznismen. Malo dalja nalazi se zgrada koja pleni svojom viktorijanskom lepotom – Astoreka. Francisko Petrinović, biznismen poreklom iz Hrvatske želeo je da impresionira svoju suprugu koja je bila engleskinja i zato podiže ovu palatu. Astoreka je promenila mnoge vlasnike i namene da bi sada postala butik hotel.

Dva biznismena poreklom iz Hrvatske, na jednom od najlepših brda u Valparaisu po imenu Cerro Alegre, koje su naseljavali Englezi, podižu dve palate koje krase Paseo Yugoslavo, Jugoslovensko šetalište. Zadivljujuća istinita priča koja nije iz domena naučne fantastike. Priča o identitetu, koji je složeniji i suptilniji, dublji i zanimljiviji od krvnog porekla.

Radničko samoupravljanje i „Momci iz Čikaga“

Zanimljivo je da je Jugoslavija i sistem samoupravljanja ostavio vidan trag u oblasti ekonomije i politike u Čileu. U vreme kada hladni rat osvaja svet, jugoslovenska alternativa, pokret nestvrstanih i radničkog samoupravljanja, nailaze na plodno tlo u čileanskoj levici.

Tokom Aljendeove vlade, ministar ekonomije bio je čileansko-jugoslovenski ekonomista Pedro Vušković. Mladi čileanski studenti su dobijali vize da studiraju u Jugoslaviji, a po dolasku vojne hunte, zemlja je pružila utočište mnogima koji su bežali od represije u Čileu. Dve zemlje, okeanima razdvojene, ali onda ipak na neke čudne i čudesne načine bliske.

Predsednik SAD, Ričard Nikson, neposredno po izboru Salvadora Aljendeja za predsednika Čilea 1970, upozorava da socijalsitička ekonomska alternativa ima šansu da uspe. Stoga ovakav ishod treba sprečiti. Nikako se ne sme dati ideja drugim zemljama u regionu da slede primer Čilea.

Vojni puč izbio je 11. Septembra 1973. General Pinoče i vojna hunta vladali su do 11. marta1990. Umesto socijalističke ekonomske alternative, došli su „momci iz Čigaga”. U periodu od 1956. do 1964, na osnovu sporazuma, potpisanog između Univerziteta u Čikagu i Katoličkog Univerziteta u Santjagu, a na inicijativu Ministarstva spoljnih poslova SAD i posredovanje Fordove fondacije, 26 studenata iz Čilea je došlo u Čikago.

Njihovi mentori bili su Arnold Harberger i Milton Fridman. Vratili su se u Čile sa znanjem kako treba ograničiti ulogu države na kontrolu novčane mase, a da ostale probleme treba prepustiti tržišnim zakonima ponude i tražnje (obrazovanje, zdravstvo, penziono osiguranje itd). „Momci iz Čikaga“ bili su okosnica Pinočeove neoliberalne ekonomske politike tokom 17 godina vladavine.

Čile je često uziman za primer zemlje koja je ostvarila značajan ekonomski rast uprkos vojnoj diktaturi. Zanimljivo je kako se ekonomski uspeh Čilea, „ekonomsko čudo”, u poslednjih desetak godina preispituje – šta je bilo, da li je bilo, po kojoj ceni je bilo. Mnoge činjenice koje se posmatraju u protoku vremena na zanimljiv način menjaju oblik, značenje i smisao.

U „Projektu Čile”, „Momci iz Čigaga”, izgleda da su zaboravili samo na jednu činjinicu – Čileance. Osnove funkcionisanja privrede i društva se do danas, zasnivaju na Ustavu koji je usvojen za vreme Pinočea. Stoga ne čude podaci da je zemlja na drugom mestu među najrazvijenijim zemljama (OESR), po nejadnakosti raspodele prihoda, a da rezultati nisu mnogo bolji ni u percepciji o nejednakim mogućnostima među različitim grupama stanovništva.

Činjenica je i danas, da je Čile najrazvijenija zemlja u Južnoj Americi. Podaci su podaci, prioriteti su prioriteti, sistemi vrednosti su sistemi vrednosti. Potrebno je samo da se podsetimo šta nam je najvažnije.

Nastaviće se...