Ulica M, Džordžtaun, Vašington - kad očekujete nešto drugo, a nabasate na Isterivača đavola

„Jeste li bili u Džordžtaunu?", upitao me je jedan francuski turista sa kojim sam slučajno razmenila par reči tokom kratke posete Vašingtonu.

Kad kažem kratke, mislim baš kratke – dan i po. Prvog sam dana već videla Kapitol hil, Belu kuću, odbazala do Vašington spomenika i Linkolnovog memorijala, obišla zgradu Kongresa i Smitsonijan prirodnjački muzej. Noge su osećale prebrojanih 36.000 koraka. 

Namera mi je bila da tih par sati do povratka u Njujork provedem u Smitsonijan umetničkoj galeriji ili šetuckajuci, jer je bio prijatan i sunčan decembarski dan.

Ali Francuz me pokolebao.

„Ah, nemojte da propustite Džordžtaun: Kenedijevi, luksuzne rezidencije, skupi restorani…. M strit, morate prošetati tom ulicom i popiti kafu, koliko god da košta, tek da je 'overite' ", iako mi je fraza koju je izgovorio bila nepoznata na francuskom, shvatila sam šta je hteo da kaže. I rešila da ga poslušam.

Nisam imala mnogo vremena, a ni interneta da istražim da li mi je pametno da se u to upuštam. Pomisao na Džeki O. kako kasnih pedesetih razgleda izloge i obilazi fensi butike bila mi je dovoljna motivacija, pa se ubrzo nađoh u autobusu za Univerzitet Džordžtaun, odakle ću pešice do slavne Ulice M.

Par lepih kolonijalnih porodičnih kuća pored kojih je autobus prošao budilo mi je nadu da sam na pravom putu, kao i impresivna glavna zgrada renomiranog univerziteta kada sam sišla. 

S uzbuđenjem produžih dalje, jer bi M strit trebalo da bude odmah tu iza ćoška. 

Što su nepouzdane ove Gugl mape, pomislih, piše da je tu, a nije. 

Pogled mi privuče tabla s imenom ulice: M street. Pa tu sam!

Osvrćem se i ne mogu da verujem da je to ono što bi trebalo da bude "najluksuznija avenija Vašingtona", ili mi je bar tako predstavljeno. 

U relativno uskoj osunčanoj ulici pružao se niz uglavnom dvospratnih i jednospratnih jednoličnih kuća od cigala. Izlozi u prizemlju krili su uglavnom po koju prodavnicu ili ugostiteljski objekat, od kojih su mnogi činili deo standardne ponude uobičajenih šoping molova.

Istini za volju, da sam došla bez ikakve preporuke, dopalo bi mi se ovo malo, nekada otmeno predgrađe, koje kao da je sišlo sa neke razglednice iz 19. veka. Očekivala sam nešto drugo, pa sam ostala zatečena.

Džordžtaun je realno stariji i od Vašingtona i od Sjedinjenih Američkih Država. Kada su prvi Evropljani stigli u ovu oblast, proterali su starosedelačko indijansko stanovništvo i na severnoj obali reke Potomak osnovali naselje Džordžtaun, koje je ime dobilo možda po tada vladajućem engleskom kralju Džordžu II, a možda i po dvojici osnivača, sticajem okolnosti istog imena. Sve se dešava više od četvrt veka pre Deklaracije o nezavisnosti. 

Ovde je i zvanično najstarija kuća u Vašingtonu, koja se „inventivno" zove - Stara kamena kuća i datira iz 1765.

Verujem da bih bila više impresionirana da sam imala vremena da zađem dublje u poprečne uličice, koje su presecale Ulicu M, melanholično dremljive, čiji trotoari kao da nisu vodili kroz prostor, nego kroz vreme. Možda bih i nabasala na neku sa dugog spiska kuća u kojima je živeo mladi političar Džon Kenedi, prvo sa sestrom, pa potom i porodicom, pedesetih godina, dok je još bio senator. Iz jedne od njih krenuli su i na predsedničku inauguraciju u januaru 1961. 

Zabave koje je njegova supruga priređivala privlačile su elitu američke prestonice, a Žaklina je i posle njegovog ubistva jedno vreme izabrala Džordžtaun da joj bude dom. Sve te kuće odisale su sličnom hladnom svedenom elegancijom i simetrijom.  

Upravo u Ulici M živeo je jedno vreme i advokat i pesnik Frensis Skot Ki, tvorac stihova američke himne.

Izbila sam na obalu, ali ni šetalište uz reku nije imalo mnogo štošta da ponudi.

Onda mi je pogled privuklo usko strmo stepenište između višespratne kuće i kamenog zida vile prekoputa, koje se spuštalo ka Ulici M i koje kao da mi je bilo poznato. Pomislih da ovuda sigurno nije prijatno hodati noću i ugledah tablu na zidu: „Stepenište Isterivača đavola ".

Sad mi je jasno odakle „deža vi" osećaj. Upravo ovde Vilijam Fridkin je snimio završnu scenu svog neprevaziđenog horora iz 1973, kada se "opsednuti" sveštenik, otac Karas, baca niz 75 stepenika u smrt. Fotografijom sam ovekovečila neočekivanu uspomenu iz Džordžtauna.

Bilo je već vreme za povratak. Još dok me je autobus vozio širokim bulevarima američke prestonice, gledajući obrise impozantnih arhitektonskih zdanja, sve do grandiozne Union stanice, ali i u danima koji su usledili, pitala sam se da nisam možda ipak pogrešila. 

Vašington ima tri Ulice M, ova severozapadna trebalo bi da je jedina koja prolazi kroz Džordžtaun. Da nije ona koju sam tražila ipak neka druga?