Izgleda da oblake isuviše uzimamo zdravo za gotovo

Kako će se tačno oblačnost menjati u svetu koji se sve više zagreva, niko ne može da pretpostavi. To je jedan od najvećih izvora neizvesnosti u klimatologiji. Ali to bi takođe trebalo da bude briga svih, smatra Petor-Pini. Šta se dešava sa našim oblacima kako se planeta zagreva toliko je važno da nam je potrebna renesansa u proučavanju oblaka.

Oblaci se klasifikuju po visini i izgledu – da li izgledaju kao čvrste grudve, difuzni slojevi ili tanke pruge. Oblaci srednjeg nivoa su mešavina ledenih kristala i kapljica vode. Niski oblaci su sastavljeni od kapljica vode.

Ovi oblaci se ne razlikuju samo po izgledu jedni od drugih; oni takođe imaju veoma različite efekte na temperature na površini kopna ili vode ispod. Ove razlike se odnose na to koliko sunčeve toplote propuštaju i koliko Zemljine toplote zadržavaju.

Niski oblaci poput pufnastih kumulusa obično imaju efekat hlađenja, kao i grudvasti slojevi poznati kao stratokumulusi i glatki slojevi poznati kao stratusi.

Veliki deo sunčevih zraka se odbija od njihovih belih vrhova nazad u svemir. I dovoljno su gusti da bacaju senke, hladeći površinu ispod – prirodni efekat suncobrana koji osećamo na plaži kada jedan lebdi iznad naše glave.

Pošto su im kapljice vode toplije, one su podjednako dobri u zračenju Zemljine toplote u svemir jer je apsorbuju odozdo. To znači da nemaju izražen efekat zarobljavanja toplote ispod.

Visoki oblaci poput cirusa i cirokumulusa rade suprotno, zagrevajući Zemljinu površinu, zato što su kristali leda u ovim oblacima hladni.

Ovi visoki oblaci često nisu toliko gusti, pa zato mogu da propuste više sunčevih zraka.

Ali pošto su hladni, ne zrače toliko Zemljine toplote u svemir – više deluju poput ćebeta nego kišobrana, što rezultira neto efektom zagrevanja.

Mešavina tipova oblaka iznad naše planete osigurava da imaju sveukupni efekat hlađenja, jer senka od niskih oblaka nadmašuje efekat zagrevanja visokih.

Ali nije jasno kako će se oblaci menjati s obzirom na globalno zagrevanje. Sa atmosferom ogromnom kao što je naša, postoje oskudni empirijski podaci. Za sada, klimatolozi mogu samo da iznose pretpostavke, zasnovane na sve sofisticiranijim kompjuterskim modelima.

Hoćemo li ostati bez niskih oblaka

Kako globalne temperature rastu, naučnici veruju da ćemo možda videti manje niskih, hladnih oblaka, ali ne i visokih, zagrevajućih. To bi bila klasična povratna sprega koja ubrzava upravo zagrevanje koje ga je pokrenulo.

U radu objavljenom u junu u časopisu Geophysical Research Letters, naučnici su analizirali 24 godine satelitskih podataka o globalnoj pokrivenosti oblacima i koliko se oblaci sunčeve energije reflektuju. U njemu se navodi zabrinjavajuće smanjenje visoko reflektivnih oblaka u regionima naše planete gde se takvi oblaci uglavnom formiraju: olujne zone srednjih geografskih širina severne i južne hemisfere i tropski olujni regioni oko ekvatora. Oblačnost u ovim regionima izgleda da se smanjuje za oko 0,9 do 1,3 procenta po deceniji.

U nedavno objavljenom radu u časopisu Science, smanjena niska oblačnost doprinela je oko 0,2 stepena Celzijusa, rekordnim prosečnim globalnim temperaturama u 2023. godini. Drugim rečima, smanjenje niske oblačnosti na Zemlji pomoglo je da se objasni deo ekstremne vrućine te godine.

Međuvladin panel za klimatske promene identifikovao je klimatske povratne sprege izazvane oblacima kao jednu od najvećih nepoznanica u projekcijama zagrevanja. Ova nesigurnost znači da ne možemo reći da li su promene koje počinjemo da posmatramo u oblacima privremene ili sistemske promene uzrokovane klimatskim promenama koje pokreću ljudi.

Kako da zaštitimo oblake

Jedna stvar koju možemo da preduzmemo kako bismo izbegli pogoršanje efekta visokih oblaka jeste da prestanemo da im dodajemo kondenzacione tragove aviona. Kada avioni lete kroz vlažan, hladan vazduh – posebno blizu vremenskih frontova – njihovi izduvni gasovi mogu da podstaknu stvaranje oblaka ledenih kristala. Kada je vazduh na visini leta dovoljno hladan i vlažan, ovi kondenzacioni tragovi se šire u visoke, tanke slojeve koji doprinose zagrevanju atmosfere.

Sasvim je moguće da avio-kompanije izbegavaju letenje na visinama gde je vazduh pogodan za stvaranje kondenzacionih tragova. Studija iz 2020. godine otkrila je da bi prilagođavanje visine leta za samo dva procenta letova moglo smanjiti zagrevanje kondenzacionih tragova za skoro 60 procenata, bez korišćenja mnogo više goriva.

Petor-Pini takođe, upozorava na neželjene posledice upravljanja oblacima – posebno imajući u vidu mogućnost neželjenih posledica po haotičan i ogroman sistem kao što je Zemljina klima. Godine 2024, zabrinute lokalne vlasti u Kaliforniji obustavile su istraživački projekat Univerziteta u Vašingtonu o praktičnosti osvetljavanja oblaka česticama soli. Studija iz 2023. i studija iz 2024. pokazale su, pomoću simulacija klimatskih modela, da osvetljavanje oblaka može da ohladi jedan region, dok nenamerno pogoršava toplotu ili dovodi do monsunskih promena na drugim mestima.

Ali kako saznajemo više o potencijalnim prekretnicama naše klime – nepovratnim promenama u sistemu – možemo se naći u situaciji da se prebrzo približavamo jednoj da bi je samo napori za dekarbonizaciju mogli sprečiti. Izvesno razumevanje verovatnih efekata geoinženjerskih projekata kao što je osvetljavanje oblaka biće tada neprocenjivo, bez obzira koliko pogrešne takve intervencije mogu izgledati. Moramo razumeti implikacije mnogo pre nego što nacije predlože sprovođenje takvih projekata u velikim razmerama.

Ako se oblaci menjaju, onda bi trebalo da se menja i način na koji ih proučavamo. Ova renesansa se neće dogoditi sama od sebe. Ona zahteva da svi pogledamo gore – i obratimo pažnju.