Adio Beno – uginuo je najstariji beli nosorog u Evropi – zoo vrtovi očuvanje vrsta ili zatočeništvo za životinje

Beno, beli nosorog star skoro 44 godine, uginuo je od starosti u Parku Natura viva, na obali jezera Garda. Sa njim nije nestao samo jedan od najstarijih primeraka njegove vrste u Evropi već njegova priča ponovo budi raspravu koja nikada nije u potpunosti utihnula: da li zoološki vrtovi još uvek imaju smisla u savremenom svetu?

Rođen osamdesetih u zoološkom vrtu u Noksvilu, u Tenesiju, nekoliko puta selio se po zoo-vrtovima u Evropi, živeo je u Haleu, Lajpcigu, Salcburgu, a 2012. godine stigao je u Italiju.

Njegov život bio je obeležen usamljenošću, agresivnim ponašanjem i hroničnim stresom. Rog mu je bio skoro potpuno istrošen od neprestanog trljanja o predmete, tipičan znak nelagodnosti kod životinja u zatočeništvu. Tek u starosti pronašao je delimični mir u posebno ograđenom prostoru koji je delio sa antilopama, ali bez drugih nosoroga.

Benov skelet će biti prenet u Prirodnjački muzej u Torinu kao tiho svedočanstvo njegove vrste i napora čoveka da je sačuva. Ali po koju cenu?

Zoološki vrtovi nekad i sad: od kraljevskih kolekcija do bioparkova

Prvi zoološki vrtovi, nastali su kao privatne kolekcije retkih i egzotičnih životinja, simboli moći i prestiža vladara još u starom Egiptu i Mesopotamiji.

Kroz vekove su se transformisali, od carskih dvora i rimskih arena, do viktorijanskih zooloških vrtova i savremenih „bioparkova", koji se danas predstavljaju kao mesta očuvanja prirode.

Danas se mnoga od tih mesta nazivaju „bioparkovima" i pripadaju EAZA mreži (Evropska asocijacija zooloških vrtova i akvarijuma). U teoriji, ta udruženja se zalažu za očuvanje ugroženih vrsta, kontrolisano razmnožavanje i eventualno vraćanje u prirodna staništa, sve u skladu sa italijanskim zakonom 73/2005.

Zaštita životinjskih vrsta, ali po koju cenu?

Uprkos dobrim namerama, sve je više glasova koji dovode u pitanje stvarni doprinos zooloških vrtova očuvanju biodiverziteta.

„Životinje u zatočeništvu razvijaju ozbiljne oblike stresa, koji se manifestuju kroz ponavljajuća ponašanja i fizičke patologije", objašnjava Enriko Morikoni, veterinar i poverenik za prava životinja u regionu Pijemonte.

Posledice su vidljive: medvedi koji se vrte u krug, lavovi koji neprestano šetaju granicama kaveza, šimpanze koje čupaju sopstvenu dlaku. Odsustvo prirodnog okruženja i društvene dinamike dovodi do fizičke i psihološke patnje, ali i gubitka sposobnosti za povratak u divljinu.

Andrea Kazini iz organizacije LAV (Liga protiv vivisekcije) ide još dalje.

„Zoološki vrtovi se opravdavaju pričom o zaštiti, ali to je često samo fasada. Povratak u prirodna staništa se retko dešava, a rezultati su ograničeni.“

Slično misli i Ugo Mereu, bivši šef italijanskog CITES-a (Međunarodnog ugovora koji reguliše komercijalne odnose sa ciljem zaštite zaštićenih vrsta), koji naglašava da životinje koje su odrasle sa ljudima često ne mogu da prepoznaju pripadnike svoje vrste ili da prežive u prirodnim uslovima.

Obrazovanje ili iluzija?

Pitanje obrazovne vrednosti zooloških vrtova takođe je predmet polemike.

„Da li je zaista edukativno pokazivati detetu lava u kavezu ili žirafu u ograničenom prostoru?“, pita se Izabela Pratesi, predstavnica WWF-a. „Možda tako samo učimo decu da su životinje tu da bismo ih posmatrali, a ne uvažavali njihovo postojanje.“

Anketa Instituta Eurispes iz 2016. godine, pokazala je da je više od 54 odsto Italijana protiv postojanja zooloških vrtova. Mnogi pedagozi i psiholozi smatraju da su prirodnije alternative, poput poseta Centrima za oporavak divljih životinja (CRAS), mnogo korisnije i smislenije za mlade generacije.

Bekstva kao protest

Mnogo je primera koji jasno pokazuju koliko životinje žele da pobegnu kada imaju priliku. Poput morskog lava Kyrila, koji je 1958. godine pobegao iz zoološkog vrta u Ontariju i preplivao preko 200 kilometara do Ohaja, pre nego što je uhvaćen.

Ili nilskog konja Nikica, koji je tokom poplava 2010. uspeo da pobegne iz ograđenog jezera u Crnoj Gori. Tu su i zlatna orlica Goldi, vuk iz Los Anđelesa, orangutan Ken iz San Dijega, majmun Resus iz Njujorka. Uvek ista poruka: čim mogu, beže jer instinkt je jači od rešetaka.

Postoji alternativa: utočišta i rezervati

U svetlu brojnih kritika, sve više se govori o utočištima kao alternativi. To su mesta gde se zbrinjavaju životinje koje više ne mogu da žive u prirodi zbog povreda, dugog boravka među ljudima ili trauma. U tim centrima životinje žive u delimičnoj slobodi, u prirodnom okruženju, uz minimalan ljudski kontakt.

Od fondacije za orangutane na Borneu, preko centra Karisoke u Ruandi koji štiti planinske gorile, do utočišta za medvede u Vijetnamu i Kini, pa sve do azila za lavove u Južnoj Africi, svet je pun primera kako briga o životinjama može izgledati drugačije.

Priča o Benu, kao i mnoge druge, tera nas na razmišljanje. Zoološki vrtovi mogu igrati ulogu u očuvanju vrsta, ali da li su etički prihvatljivi? Može li se večna zatočenost pravdati neizvesnim ciljem: očuvanjem?

Možda prava budućnost nije u zatvaranju zooloških vrtova, već u njihovoj transformaciji u centre za oporavak, zaštitu i, kada je moguće, oslobađanje gde će briga o životinjama biti cilj, a ne izgovor. Jer pred skeletom nosoroga u muzeju, pravo pitanje nije „Ko je on bio?", već „Šta smo učinili za njega?“