Da li ću uskoro uz kriglu piva, dobiti i papirić sa njegovim „ekološkim otiskom“

Efekti proizvodnje alkoholnih pića uglavnom se ignorišu, dok je industrija pića i te kako razvijena, piše za Independent predavač na univerzitetu Jork, Jan Hamilton.

U svakoj fazi proizvodnje alkohola - postoji uticaj na životnu sredinu: od uzgoja sirovina, preko proizvodnje, pa do pakovanja i transporta gotovog proizvoda. 

Kako stanovništvo sveta raste, tako raste i potražnja za alkoholnim pićima isto kao i za hranom.

Kada se zemljište opredeli za useve za potrebe proizvodnje alkohola, to očigledno smanjuje kapacitete resursa za uzgoj hrane.

Za razliku od hrane, alkohol nije namirnica od životnog značaja, a to nekada rezultira situacijom u kojoj je uzgoj pirinča i krompira za proizvodnju alkohola prioritet nad snabdevanjem onih ljudi, kojima je tavka hrana i te kako potrebna u mnogim delovima sveta, upozorava Hamilton u autorskom tekstu.

Nije samo zemljište ograničen resurs. I adekvatno vodosnabdevanje je među prioritetima u mnogim regionima širom sveta.

Kako se globalna potrošnja alkohola povećava, tako raste i potražnja za vodom koja se koristi za navodnjavanje useva i za proizvodnju alkohola.

Jedna boca piva od 500 mililitara „troši" 148 litara vode, a jedna čaša vina od 125 mililitara - 110 litara. Alkohol je dakle proizvod „željan vode".

Većina useva se inače tratira pesticidima kako bi se poboljšao prinos i smanjile bolesti, što, opet doprinosi zagađenju lokalnih plovnih puteva, jer se hemikalije iz pesticida pretaču u obližnje vodotokove.

Dodatna potrebna energija je na primer i ona koja se troši za kuvanje piva i destilaciju žestokih pića.

Ambalaža koja se može reciklirati, i dalje završava na deponijama

Zabrinjava i otrovan otpad koji potiče od proizvodnje alkohola.

Na svaki proizvedeni litar tekile dolazi pet kilograma otpadne pulpe i 11 litara „kiselog" otpada, koji zagađuju zemlju i vodu u meksičkim regionima koji su uključeni u proizvodnju ovog pića.

Isto tako, distribucija pića koristi značajnu količinu energije koja doprinosi zagađenju i šteti životnoj sredini.

Pakovanje i hlađenje alkoholnih proizvoda takođe donosi ekološke troškove.

Iako očigledno postoji prostor za recikliranje aluminijumskih limenki i staklenih boca, 50 posto njih u Velikoj Britaniji završi na deponiji, a 50 milijardi limenki stiže na isto odredište u Americi.

Sve u svemu, dolazi se do pravila koje sugeriše da, što je veći sadržaj alkoholnog pića, to je veći njegov „ugljenični otisak".

Dakle, svaka promena u trendovima ili preferencijama prema vrstama alkohola ima neku vrstu uticaja na životnu sredinu. 

U Velikoj Britaniji je sve veća popularnost vina i alkoholnih pića poslednjih godina, dovela do većih troškova za obnavljanje prirodnih resursa koji se potroše za njihovu proizvodnju.

Nešto manje uticaja na prirosu imaju proizvodnja piva i na primer - jabukovače.

Autor na portalu independent.co.uk upozorava da „trenutno u Velikoj Britaniji postoji praznina u politici zaštite životne sredine", odnosno da je u „stanju poricanja značajnog uticaja na životnu sredinu koji alkohol ima na prirodu".

Hamilton smatra da bi takav pristup bilo relativno lako promeniti, baš kao i kod odeće ili hrane, i da bi moglo da se insistira na tome da proizvođači pružaju potrošačima informacije o „ugljeničnom otisku" svojih proizvoda.

To bi pružilo neposredan podsticaj industriji da smanji troškove zaštite životne sredine u svakoj fazi - od gajenja useva do kontejnera.