Da li su džinovske skulpture na Uskršnjem ostrvu „hodale“ kilometrima do mesta gde stoje stotinama godina

Džinovske statue moai sa Uskršnjeg ostrva mogle su da „hodaju“ uz samo tri ključna elementa – malu grupu ljudi, dugu užad i upotrebu dinamike klatna, pokazuje novo istraživanje.

Naučnici već dugo raspravljaju o tome kako su starosedeoci Uskršnjeg ostrva, poznatog i kao Rapanui, pre više vekova premestili ogromne statue sa ljudskim licima, koje u proseku teže nekoliko desetina tona. Novo istraživanje sada otkriva da je fizika bila na njihovoj strani.

Antropolozi su do ovog otkrića došli nakon što su primetili da nedovršene statue moai, odbačene ubrzo nakon što su iskopane, nemaju određene detalje.

Uočili su da su statue, pre nego što su dobile svoj konačni ceremonijalni oblik, bile oblikovane tako da imaju nizak centar mase i blagi nagib unapred, što je olakšavalo njihov transport, navodi tim u studiji objavljenoj u časopisu Journal of Archeological Science.

Tim je virtuelno rekonstruisao statue moai i otkrio da su, uz pomoć tri užeta i između pet i šezdeset ljudi, mogle da „prave korake“ prosečne dužine od 89 centimetara dok su se kretale preko ostrva.

Zajedno, ovi nalazi pružaju „uverljive“ dokaze protiv tradicionalnog pogleda da su zajednicama na Rapa Nuiju (Veliki Rapa) bile potrebne ogromne količine resursa i ljudi da bi premestili statue iz kamenoloma Rano Raraku na njihova konačna mesta, naveli su autori studije.

„Otkrili smo da su statue pomerane uz pomoć veoma malog broja ljudi, na izuzetno domišljat način. Kada to vidite na delu, pomislite: pa naravno da su ih tako pomerali“, rekao je koautor studije Karl Lipo, profesor antropologije na Univerzitetu Bingemton u Njujorku, za Lajv Sajens.

Eksperiment „hodajućih“ moai statua

Rapa Nui je prvi put naseljen pre oko 1.000 godina. Danas stanovnici ostrva dele prostor od 164 kvadratna kilometra sa najmanje 962 statue moai – ogromnim kamenim figurama koje prikazuju glave i torzoe visine od 1,1 do 9,8 metara. Njihove ceremonijalne pozicije nalaze se u proseku oko 10 kilometara od mesta gde su isklesane.

Način na koji su starosedeoci Rapa Nuija premestili te megalite vekovima unazad izaziva burne rasprave. Jedna od hipoteza jeste da su statue „hodale“, a Lipo i njegov tim su 2012. godine izveli televizijski „eksperiment“ u kojem je tim od 18 ljudi uspelo da repliku moai statue tešku 4,4 tone natera da „hoda“ na udaljenost od 100 metara za 40 minuta.

„To nije bio eksperiment u smislu testiranja određenog broja ljudi. Naš cilj je bio jednostavan: da vidimo sa najmanjim mogućim brojem ljudi koliko možemo da pomerimo statuu“, naveo je Lipo.

Priznao je da su fizički proračuni o potrebnom broju ljudi za pomeranje statue trebalo da budu urađeni pre testiranja replike. Da bi popunili taj nedostatak, Lipo i koautor studije Teri Hant, profesor antropologije na Univerzitetu Arizone, izradili su virtuelne 3D modele 62 moai statue pronađene duž starih puteva, takozvanih „putnih moai“.

Otkrili su da te statue imaju karakterističan nagib unapred od oko 6 do 15 stepeni, što je pomeralo centar mase tako da bi moai pali ako bi stajali sami. Zapravo, centar mase bio je niži nego kod konačno isklesanih moai statua, što je, prema autorima, pružalo stabilnost potrebnu za njihovo bočno ljuljanje tokom „hoda“.

Putni moai takođe imaju osnovu u obliku slova D, koja je služila kao „tačka oslonca“ za svaki korak. Nedostatak očnih duplji kod svih putnih moai, za razliku od završnih statua koje ih imaju, pokazuje da su završni detalji urezivani tek nakon što bi statue stigle na svoje krajnje odredište.

Tim je takođe modelovao fiziku „hodanja“ moai statua kako bi utvrdio kolika je radna snaga potrebna i koliko bi vremena put trajao, na osnovu upotrebe užadi dužine između 20 i 30 metara. U proračune su uključeni masa statua i njihov nepravilni oblici, kao i sila potrebna da se započne pokretanje.

Otkrili su da je, u zavisnosti od veličine statue, bilo potrebno između 15 i 60 ljudi da pokrenu pokret, a između 5 i 25 da ga održe, što ukazuje da je ovaj način transporta bio „izuzetno efikasan“, naveli su autori studije.

Povlačenje užadi stvaralo je efekat ljuljanja, zbog kojeg bi se baza statue zakretala i pravila „korak“ napred. Dinamika klatna značila je da su koraci postajali sve lakši kada bi se jednom započeli.

Istraživači su izračunali da su statue mogle da „hodaju“ prosečno oko 310 metara na sat, pri čemu veće statue nisu nužno bile sporije jer su imale duže korake. Prosečnoj moai statui bilo bi potrebno oko 11.000 koraka da pređe put od 10 kilometara.