Zašto jezive astečke zviždaljke smrti imaju čudan efekat na ljudski mozak

Skeniranje ljudskog mozga sugeriše da tonovi zvižduka koje proizvode drevne asteškee zviždaljke, koje je ovaj narod koristio u raznim ritualnima,  mogu učiniti više od stvaranja zastrašujućeg ambijenta.

Švajcarski i norveški istraživači su otkrili da slušanje zviždaljki aktivira različite centre u našem mozgu, što ukazuje na složenost zvuka koji se može opisati kao mešavina prirodnog i sablasno nepoznatog.

Neuronaučnik sa Univerziteta u Cirihu Saša Friholc i njegove kolege su uz pomoć 70 volontera iz Evrope,sproveli psihoakustično testiranje ličnih interpretacija nasumične selekcije zvukova koji su uključivali tonove jezivih zvižduka.

Volonteri nisu imali unapred upozorenje da će biti puštani i zvuci astečkih zviždaljki, tako da nisu imali nikakva očekivanja. Trebalo je da ocene sve zvučne zapise.

Trideset dvoje učesnika su takođe išli na skeniranje mozga dok su slušali zvižduke među nasumično odabranom mešavinom zvukova iz pet različitih kategorija. Većina volontera je zvižduk uporedila sa vriskom.

„Pokazujemo da se zvuci zviždaljki u vidu lobanje pretežno doživljavaju kao averzivni i zastrašujući i ocenjeni su tako kao da imaju hibridn, prirodno-veštačko poreklo“, otkrio je tim.

Istraživači objašnjavaju da čudna mešavina prirodnog i veštačkog otežava našem mozgu da kategoriše taj zvuk.

Naš mozak prvo kategorizuje senzorni unos pre nego što tu klasifikaciju koristi za pripisivanje vrednosti, kao što je dopadljivost. Ali kada nešto ne spada u jasnu kategoriju, dvosmislenost nas ostavlja u situaciji koja se definiše kao uznemirenost.

Zvuk asteških zvižduka aktivirao je slušne kortikalne regione nižeg reda u mozgu dobrovoljca – regione koji se podešavaju na averzivne zvukove kao što su vriskovi ili plač bebe i usmeravaju mozak da analizira stimuluse na dubljem nivou.

„Zvukovi zvižduka lobanje su prilično dvosmisleni u određivanju njihovog porekla zvuka, što intenzivira moždanu obradu višeg reda“, pišu istraživači u svom radu.

Volonteri su posebno kategorisali zvuk asteške zviždaljke

U poređenju sa drugim testiranim zvukovima, koji su uključivali neke koje stvaraju ljudi i životinje, neke iz prirode, muzičke zvukove i zvukove koje stvaraju alati, zvižduk asteške lobanje je posebno aktivirao inferiorni frontalni korteks, koji se bavi složenom obradom klasifikacije, i medijalni frontalni korteks, region uključen u asocijativnu obradu.

Kada su svi zvuci upoređeni, oni koje stvaraju zvižduci asteških zviždaljki kategorisani su u posebnu grupu, jedan je stavljen u kategoriju zvukova koji su blizu zvukova alarma kao što su truba, sirene i vatreno oružje, kao i blizu ljudskih zvukova straha, bola, besa i tužnih glasova.

Mnoge verzije ovih zviždaljki pronađene su u grobovima koji datiraju između 1250. i 1521. godine. Neki od njih su bili povezani sa ritualnim sahranjivanjem. S obzirom na to i njihove rezultate, Friholc i tim sumnjaju da su zvižduci možda bili dizajnirani da simbolizuju Ehekatla, astečkog boga vetra.

„Ehekatl je otputovao u podzemni svet da bi dobio kosti iz prethodnih svetskih doba kako bi stvorio čovečanstvo“, objašnjavaju istraživači deo verovanja drevnog naroda.

Alternativno, zvižduci asteških predmeta od kojih se neki ježe, možda su nekada predstavljali oštre vetrove koji probijaju Miktlan, podzemni svet Asteka.

„S obzirom na averzivnu/zastrašujuću i asocijativnu/simboličku zvučnu prirodu, kao i trenutno poznate lokacije iskopavanja na ritualnim sahranama sa ljudskim žrtvama, upotreba u ritualnim kontekstima izgleda veoma verovatno, posebno u obredima žrtvovanja i ceremonijama vezanim za mrtve“, zaključili su Friholc i njegov tim.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Communications Psychology.